Page images
PDF
EPUB

„По њој плива риба свакојака,
Кадгођ хоћеш, да је тазе једеш. “
Дође књига љуби Момчиловој,
Књигу гледа љуба Момчилова,
Ону гледа, другу ситну пише:
„Господине, краљу Вукашине,
„Није ласно издати Момчила,
„Ни издати, нити отровати:
„У момчила сестра Јевросима,
„Готови му то господско јело,
„Прије њега јело огледује:
„У Момчила девет миле браће
„И дванаест прво-братучеда,
„Они њему рујно вино служе,
„Прије њега сваку чашу пију;
„Момчил” има коња Јабучила 1“),

16) Приповиједа се, да је онамо негдје у некаком језеру

био крилат коњ, па излазио ноћу, те пасао Момчилове кобиле, које су пасле по ливади око језера; но како би коју кобилу опасао, он би је ударио ногам. у трбух, те се најалови (да не би ождријебила крилата коња). Кад то дозна Момчило, а он узме бубњеве и таламбасе, и остале којекаке справе, што лупају, па отиде дању, те се сакрије код језера, а кобиле натјера око језера. Кад ноћу, изиђе коњ из језера и опасе једну кобилу, па пође да сиђе с ње, онда он по чие лупати у бубњеве ну остале справе, те се коњ поплаши и не узима кад изјаловити кобиле, него утече у језеро, а кобила остане суждребна и ождријеби крилата коња, којега једин у овој пјесми називају вранцем, једни доратом, једни fогатом, а овдје се пјева Јабучило и, краткости ради, чимаш и чиле.

[ocr errors]

„Јабучила коња крилатога;
„Кудгођ хоће, прелеhети може;
„У Момчила сабља са очима ');
„Не боји се никога до Бога.
„Већ ме чу ми, краљу Вукашине!
„Ти подигни млогу силну војску,
„Изведи је на Језера равна,
„Пак засједни у гори зеленој;
„У Момчила чудан наук има,
„Свако јутро у свету неђењу
„Рано рани у лов на Језера
„С собом води девет миле браће
„И дванаест прво-братучеда ,
И четръест од града левера;
„Када буде у очи неђеље,
„Ја ћу спалит” крила Јабучиму,
„Бритку ћу му сабљу затопити,
„Затопити оном сланом крвљу,
„Да се не да извадит” из кора;
„Тако: ћеш ти погубит” Момчила.“
Када краљу така књига дође,
Те он виђе, што му књига каже,
То је њему врло мило било,
Па он диже млогу силну војску,
Оде својском на Херцеговину,
Изведе је на Језера равна,
Пак засједе у гори зеленој.

[ocr errors][ocr errors][ocr errors]

1) Ја не знам, шта значи сабља са очима, а ни

пјевач ми није знао казати. Да није на њој гдје била каква шара, као очи?

[ocr errors]

Кад је било у очи неђелье,
Момчил” оде у своју ложницу,
Па он леже у меке душеке,
Мало прође, и љуба му дође;

85 Али не ће у меке душеке, Већ му рони сузе више главе; A њу пита војвода Момчило: „Видосава, моја вјерна љубо! „Кака ти је голема невоља, „Те ми рониш сузе више главе?“ Ал' говори млада Видосава: „Господару, Момчило војвода! „Мени није никаке невоље, „Већ сам чула једно чудно чудо, 95 „Чула јесам, ал' нисам виђела, „Да ти имаш коња Јабучила, „Јабучила, коња крилатога, „Ја не виђех твоме коњу крила, „Те не могу млада вјеровати;

100 „Већ се бојим, хоћеш погинути.“ Мудар бјеше војвода Момчило, Мудар бјеше, ал' се преварио, Својој љуби тако бесједио: „Видосава, вјерна моја љубо! „За то ћу те ласно утјешити, „Ти ћеш ласно виђет” чилу крила: „Када први запјевају п'јевци, „Ти отиди у нове ахаре,

„Тад” ће чиле попуштити крила **), 110 16) По овом се мора мислити, да се крила свагда ни

јесу могла видјети.

105

Про

[blocks in formation]

„Тад му можеш крила сагледати. “
Пак он леже санак боравити.
Момчил” спава, љуба му не спава,
Веће слуша млада у душеку,
Кад ће први пјевци запjевати;
А кад први п'јевци запjеваше,
Скочи млада из мека душека,
Запалила Фењер и свијећу,
Па узима лоја и катрана,
Оде право у нове ахаре;
Ал' истина, што Момчило каже,
Јабучило крила попуштио,
Попуштио крила до копита;
Таде она крила намазала,
Намаза их лојем и катраном,
Па свијећом крила запалила,
Те сапали крила Јабучилу,
Што не могла ватром сагорети,
То под колан притегнула тврдо;
Онда млада оде у ризницу,
Доватила сабљу Момчилову,
Те је сланом затопила крвљу,
Пак се врну у меке душеке.
Кад у јутру зора заб'јелила,
Поранио војвода Момчило,
Па говори љуби Видосави:
„Видосава, моја вјерна љубо!
„Ја сам ноћас чудан сан уснио,
„Те се пови један прамен магле
„Од проклете земље Васојеве,
„Пак се сави око Дурмитора,

130

135

140 .

145

150

155

„Ја ударих кроз тај прамен магле
„Са мојијех девет миле браће
„И с дванаест прво-братучеда
„И четръест од града левера,
„У магли се, љубо, растадосмо,
„Paстaдoсмо, пак се не састасмо;
„Нека Бог зна, добра бити не ће.“
Вели њему љуба Видосава:
„Не бој ми се, мили господару!
„Добар јунак добар сан уснио;
„Сан је лажа, а Бог је истина.
Опреми се војвода Момчило,
Па он сиђе низ бијелу кулу,
Дочека га девет миле браће
и дванаест прво-братучеда
и четръест од града левера,
A љуба му изведе чилаша,
Добријех се коња довaтише,
Отидоше у лов на Језера.
Кад су били надомак Језера,
Оптeчe их она силна војска.
Кад Момчило опазио војску, .
Он потеже сабљу од бедрице,
Ал' се пуста не да извадити,
Као да је за коре прирасла.
Онда рече војвода Момчило:
„Чујете ли, моја браћо драга!
„Издаде ме куја Видосава,
„Но дајте ми сабљу понајбољу."
Хитро су га браћа послушала,
Дадоше му сабљу понајбољу,

160

165

170

« PreviousContinue »