99 66 40 „По њој плива риба свакојака, 99 99. Момчил има коња Јабучила 1o), 45 50 10) Приповиједа се, да је онамо негдје у некаком језеру бно крилат коњ, па излазио ноћу, те пасао Момчилове кобиле, које су пасле по ливади око језера; но како би коју кобилу опасао, он би је ударио ногама у трбух, те се изјалови (да не би ождријебила крилата коња). Кад то дозна Момчило, а он узме бубњеве и таламбасе, и остале којекаке справе, што лупају, па отиде дању, те се сакрије код језера, а кобиле натјера око језера. Кад ноћу, изиђе коњ из језера и опасе једну кобилу, па пође да сиђе с ње, онда он почне лупати у бубњеве и у остале справе, те се коњ поплаШИ И не узима кад изјаловити кобиле, него утече у језеро, а кобила остане суждребна и ождријеби крилата коња, којега једни у овој пјесми називају вранцем, једни доратом, једни ђогатом, а овдје се пјева Јабучило и, краткости ради, чилаш и чиле. „Јабучила коња крилатога; 99 Већ ме чу ли, краљу Вукашине! И четръест од града левера; Затопити оном сланом крвљу, „Да се не да извадит' из кора; 99 Тако ћеш ти погубит Момчила. “ Те он виђе, што му књига каже, 55 60 65 70 75 80 17) Ја не знам, шта значи сабља са очима, 8 Ни пјевач ми није знао казати. Да није на њој гдје била каква шара, као очи? Кад је било у очи неђеље, „Те ми рониш сузе више главе?“ „Ја не виђех твоме коњу крила, Те не могу млада вјеровати; "Већ се бојим, хоћеш погинути. Мудар бјеше војвода Момчило, Мудар бјеше, ал' се преварио, Својој љуби тако бесједио: „Видосава, вјерна моја љубо! За то ћу те ласно утјешити, 66 „Ти ћеш ласно виђет' чилу крила: „Када први запјевају пјевци, 85 90 95 100 105 „Ти отиди у нове ахаре, „Тад’ће чиле попуштити крила ‘*), 110 1*) По овом се мора мислити, да се крила свагда ни јесу могла видјети. Тад му можеш крила сагледати. Момчил спава, љуба му не спава, 115 120 Ал истина, што Момчило каже, Јабучило крила попуштио, Попуштио крила до копита ; 125 Што не могла ватром сагорети, То под колан притегнула тврдо; 130 Онда млада оде у ризницу, Пак се сави око Дурмитора, 135 140 „Ја ударих кроз тај прамен магле „Са мојијех девет миле браће 99 И с дванаест прво-братучеда И четръест од града левера, "У магли се, љубо, растадосмо, 99 Растадосмо, пак се не састасмо; 99 „Но дајте ми сабљу понајбољу.“ Хитро су га браћа послушала, Дадоше му сабљу понајбољу, 145 150 155 160 165 170 |