10

Огњена Марија упаклу.

(из Црне горе). Бога моли Огњана Марија: „Дај ми, Боже, од рајевах клуче, „Да од раја отворимо врата, „Да ја дођем проз рај у пакао, „Да ја виђу остаралу мајку, . „Не бих ли јој душу избавила!“ Бога моли, и умолила га, Од раја јој кључе поклонио, и шњом посла Петра постола, Те од раја отворише врата, и прођоше проз рај у пакао; Ал' три друга по паклу шетају: Једном другу нога горијаше, А другоме рука до рамена, А трећему глава горијаше. Но Марија апостола пита: „Што су, Петре, Богу згријешили, „Те се муче муках жестокијех? • — „Казаћу ти, Огњана Марија! „Што овоме руса гори глава, „Овај није даровао куму: „Кума њему светога Јована, „А он њози паре ни динара; „Што овоме гори десна рука, „Њом је клао овце преходнице; „Што овоме трећем нога, гори, „њом је био и оца и мајку."

30

њих минуше, напријед прођоше, Али сједе до два стари старца, .

њима горе и браде и главе. Но Марија апостола пита: „Кажуј, Петре, што су згријешили? „Казаћу ти, моја мила секо! „Ово бјеху од земље судије, „Мирили су мртве и рањене *) „И у кмество сиједали криво, „И проклето узимали мито; „А нијесу јоште дочекали, „Што чињаху, кад они могаху, „Каматника, секо, имитника „До два тези Боже проклетника.“ Па минуше мало понапријед, Ту нађоше једну невјестицу, Те јој горе и ноге и руке, А пропа” јој језик проз вилице. А висе јој змије о дојаках; Кад је виђе Огњана Марија, Он ијетко апостола пита: „Што је, кучка, Богу згријешила, „Те се мучи муках жестокијех?“ — „Казаћу ти, моја мила секо! „Гријешница і крчмарица била, „У вино је воду присипала „И за воду паре узимала; „Имала је обречена мужа,

2) т. ј. распре због побијеннјех и рањенијех, као што

се у Црној гори и онуда по околини чинило до сад.

60

„Ходила је шњега на другога;
„Кад се млада вјенчавала шњиме,
„Бачила је на себе мађије,
„Да шњим нема од срца порода,
„A Бог јој је писа” седам синах,
„Ето јој их, секо, одојаках,
„Са њима ће пред Господом поћи.“
и пођоше мало понапријед,
А нађоше бабу остаралу,
То је мајка Огњане Марије,
њојзи горе и ноге и руке,
и гори јој коса наврх главе;
А Марија стаде поред мајке,
Па упита остаралу мајку:
„Кажи, мајко, што си згријешила?
„Не бих ли ти душу избавила.“ .
Но Марији мајка говорила:
„Ја немам што, до камена казат':
„Кад ја биjах на биjec*) ђевојка,
„Једно јутро ускрсење дође,
„Моја мајка до пред цркву пође,
„Мен” остави да сигурам ручак;
„Кад ми мајка испред цркве дође,
„Мене голу у хаљине нађе,
„Удари ме руком и прстеном,
„Ја шњом уд'рих одувар од куле,
„Таде ме је проклињала мајка:

„Залуду се удавала, синко!
„Удавах се три четири пута,

*) т. ј. одрасла и стала на снагу.

„И ту ја бих у Бога злочеста, „Не одржах мужа ни једнога. „Кад се, синко, удадох четвртом, „Ту ја нађох двоје пасторчади, „Једно лудо од двије године, „Друго, синко, од пуне четири; „Узеше ме ћеца Богом мајку: „Кад ми ћеца из игре дођоше, „Код мене се оба заплакаше, „Плачући ми стариј” говораше: „„Скрој ми, мајко, бијелу кошуљу. 95 „Мјерих му је о камену станцу°). „Млађи рече: „Дај ми њеба, мајко. - с. „Ја му дадох комат земље црне.“ Још се баба јадити хоћаше, Но јој не да Петре апостоле, 100 Но је Петар за руке доФати, и бачи је међу ђаволима: „Чекај враже, држи је ђаволе!“ То је било, а Боже помози!

5.
Бог ником дужан не осшаје.
Два су бора напоредо расла,
Међу њима танковрха јела;
То не била два бора зелена,
Ни међу њима танковрха јела,
Већ то била два брата рођена:
Једно Павле, а друго Радуле,

) да не расте више, него да остане овако, као камен.

Најпослеребром,

(авло

Међу њима сестрица Јелица.
Браћа сеју врло миловала,
Сваку су јој милост доносила,
Најпослије ноже оковане,
Оковане сребром, позлаћене.
Кад то вид'ла млада Павловица,
Завидила својој заовици,
Па дозива љубу Радулову:
„Јетрвице, по Богу сестрице!
„Не знаш кака биља од омразе?
„Да омразим брата и сестрицу.“
Ал' говори љуба Радулова:
„Ој Бога ми, моја јетрвице!
„Ја не знадем биља од омразе,
„А и да знам, не бих ти казала:
„И мене су браћа миловала,
„И милост ми сваку доносима.“

Кад то зачу млада Павловица, . Она оде коњма на ливаду,

Те убоде вранца на ливади, Па говори своме господару: „На зло, Павле, сеју миловао, „На горе јој милост доносио! „Убола ти вранца на ливади.“ Павле пита сестрицу Јелицу: „Зашто, сејо? да од Бога нађеш!" Сестрица се брату кунијаше: „Нисам, брате, живота ми мога! „Живота ми и мога и твога!“ То је братац сеји вјеровао. Кад то виђе млада Павловица,