Page images
PDF
EPUB

130

МО

135

140

„о јетрво, госпођо краљице;
„Нешто мене забољела рука,
„Тебе здравље! пребољет” не могу,
„Већ ти збори млађој јетрвици.“
Она оде млађој јетрвици:
„Јетрвице, млада Гојковице;
„Нешто ме је забољела глава,
„Тебе здравље! пребољет” не могу;
„Но понеси мајсторима ручак. “
Ал' говори Гојковица млада:
„Чу ли, нано, госпођо краљице!
„Ја сам рада тебе послушати,
„Но ми лудо чедо некупато,
„А бијело платно неиспрато.“
Вели њојзи госпођа краљица :
„Иди,“ каже, моја јетрвице,
„Те однеси мајсторима ручак,

у твоје изапрати платно,
„А јетрва чедо окупати.“
Нема шта ће Гојковица млада,
Већ понесе мајсторима ручак.
Кад је била на воду Бојану,
Угледа је Мрњавчевић Гојко,
Јунаку се срце ражалило,
Жао му је љубе вијернице,
Жао му је чеда у кол'јевци,
Те остаде од мјесеца дана,
Па од лица сузе просипаше;
Угледа га танана невјеста,
Кротко ходи, док до њега приђе,
Кротко ходи, тихо бесјеђаше:

145

150

155

160 165

170

175

„Што је тебе, добри господару! „Те ти рониш сузе од образа?“ Ал' говори Мрњавчевић Гојко: „Зло је, моја вијернице љубо! „Имао сам од злата јабуку, „Па ми данас паде у Бојану, „Те је жалим, прегорет' не могу.“ Не сјећа се танана невјеста, Но бесједи своме господару: „Моли Бога ти за твоје здравље, „А салићеш и бољу јабуку. “ Тад јунаку грђе жао било, Па на страну одвратио главу, Не шће више ни гледати љубу; А дођоше два Мрњавчевића, Два ђевера Гојковице младе, Узеше је за бијеле руке, Поведоше у град да уграде, Подвикнуше Рада неимара, Раде викну до триста мајстора ; Ал' се смије танана невјеста, Она мисли, да је шале ради. Турише је у град уграђиват', Оборише до триста мајстора, Оборише дрвље и камење, У зидаше дори до кољена, Још се смије танана невјеста, Још се нада, да је шале ради. Оборише до триста мајстора, Оборише дрвље и камење, Узидаше дори до појаса,

[ocr errors]

180

185

190 195

200

205

Тад отежа дрвље и камење, Онда виђе, шта је јадну нађе, Буто писну, како љута гуја, Па замоли два мила ђевера: „Не дајте ме, ако Бога знате! „Узидати младу и зелену. “ То се моли, ал' јој не помаже ; Јер ћевери у њу и не гледе. Тад се прође срама и зазора, Паке моли свога господара: „Не дај мене, добри господару! „Да ме младу у град узидају, „Но ти прати мојој старој мајци, „Моја мајка има доста блага, „Нек ти купи роба ил” робињу, „Те зидајте кули у темеља.“ То се моли, но јој не помаже. А кад виђе танана невјеста, Да јој више молба не помаже, Тад се моли Раду неимару: „Богом брате, Раде неимаре! „Остави ми прозор на дојкама, „Истури ми моје б'jеле дојке, „Каде дође мој нејаки Јово, „Каде дође, да подоји дојке.“ То је Раде за братство примио, Остави јој прозор на дојкама, Па јој дојке у поље истури, Каде дође нејаки Јоване, Каде дође, да подоји дојке Опет тужна Рада дозивала :

210

215

220

[merged small][ocr errors]

„Богом брате, Раде неимаре!
„Остави ми прозор на очима,
„Да ја гледам ка бијелу двору,
„Кад ће мене Јова доносити
„И ка двору опет односити.“
И то Раде за братство примио,
Остави јој прозор на очима,
Те да гледа ка бијелу двору,
Каде ће јој Јова доносити
и кa двору опет односити.
и тако је у град уградише,
Па доносе чедо у кол'јевци,
Те га доји ва неђељу дана,
По неђељи изгубила гласа;
Ал' ђетету онђе иде рана,
Дојише га за годину дана.
Како таде, тако и остаде,
Да и данас онђе иде рана
Зарад” чуда, и зарад” лијека,
Која жена не има млијека ").

235

240

10) Кажу, да и сад на онијех прозора, гдје су сисе биле

нзмољене, тече некака мокрина, која се низа зид хвата, као креч, и жене, које немају млнјека, или их сисе боле, носе оно, те пију у води. — У народу се на

шему и сад при повиједа, да се никаква велика грађевина не може на чинити, док • се у њу какво чељаде не узйда; за то се таковијех мјеста клоне сви, којима је могуће, јер кажу, да се и сјен чељадету може узидати, па оно послије умре.

[ocr errors]

27. Душан хоће сесш ру да узме. Боже мили, чуда великога! Ев” остаде двоје сирочади: Једно јесте Српски цар Стефане, А друго је сирота Роксандра, Па бесједи Српски цар Стефане: „Моја сестро, сирота. Роксандро! „Ходи мене узми господара, „Да ми наше не харчимо благо.“ Mа му вели сирота Роксандра; „0 чу ли ме, мој брате Стефане! 10 „Преће би се небо проломило, „А на небо сунце погинуло, „Но узела тебе господара: „Богме никад ја те узет' не ћу „Док не нађеш триста неимара, „Поведеш их у Шару планину, „Да ти нађу до триста извора, „На једну их жицу не саставе, „Не одведу Мисир-земљи равној; „И направиш до три чаше златне, „Да ти воду пије сиротиња.“ Кад то. зачу Српски цар Стефане, Он не жали похарчити блага, Но довати триста неимара, Поведе их у Шару планину,

25 Те нађоше до триста извора, На једну их жицу саставили, Довели их Мисир-земљи равној;

15

« PreviousContinue »