Page images
PDF
EPUB

Алар

Узеше га за оба пазуха,
Однијеше њега уложницу,
Простријеше три мека душеќа,
У душеке цара положише ;
Кад у јутру п'јевци запjевали
и пред црквом звона ударила ,
Устадоше млоги свештеници
На јутрењу у бијелу цркву,
У бијелу цркву, свету Петку ;
Кад на службу звона ударише,
Таде слуге цара подигоше,
Дигоше га из мека душека,
Држе њега за оба пазуха,
Однијеше г у бијелу цркву,
Посадише у стола сребрна ;
Док у цркви службу савршише,
Изьегоше из бијеле цркве,
Цара држе многе вјерне слуге,
Држе њега за оба пазуха,
Воде њега двору бијеломе,
Посадише г у стола сребрна,
И ту дође сва Српска господа,
Ту сједоше да пију ракију

Шећер ију, а ракију пију ;
Ал' говори Српски цар Стеване:
„Чујете ли, сва Српска господо!
„Ја сам синоћ врло пијан био,
„Да што лоше бесједио нисам ?
Сва устаде по реду господа,
Часно цару диван учинише ,
Учинише, не одговорише;

[merged small][ocr errors]

Тр

[ocr errors][ocr errors]

Проговара провизур Мијајло:
„Буди царе вољан на бесједи:
„Јеси синоћ ријеч говорио,
„Да погубиш провизур-Мијајла,
„А да узмеш сестру Кандосију,
„Да је узмеш за љубу вијерну. “
Таде царе ријеч проговара:
„Чујете ли, сва Српска господо!
„Вино пити, а не опити се,
„Нит' је било, нити може бити;
„Чу ли, слуго, провизур-Мијајло!
„На част тебе твоја руса глава,
„И на част ти сестра Кандосија,
„Ти је узми за љубу вијерну.“

29.

Женидба Душанова. Кад се жени Српски цар Стјепане, На далеко запроси ђевојку, У Леђану граду Латинскоме, У Латинског краља Мијаила, По имену Роксанду ћевојку; Цар је проси, и краљ му је даје. Цар испроси по књигам” ђевојку, Пак дозива Тодора везира: „Слуго моја, Тодоре везире! „Да ми идеш бијелу Леђану „Моме тасту, краљу Мијаилу, „Да ми с њиме свадбу уговориш, „Када ћемо поћи по ћевојку,

„Колико ли повести сватова;
„Да ми видиш Роксанду ћевојку,
„Може л' бити за цара царица,
„Може л бити свој земљи госпођа;
„Да је видиш, и да прстенујеш.“
Вели њему Тодоре везире:
„Хоћу, царе, драги господине. “
Пак с опреми, оде у Латине.
Када дође бијелу Леђану,
Лијепо га краљу дочекао;
Вино пише неђељицу дана;
Тада рече Тодоре везире:
„Пријатељу, Мијаило краљу!
„Није мене царе оправио,
„Да ја пијем по Леђану вино,
„Већ да с тобом свадбу уговорим,
„Кад ће царе доћи по ћевојку
„У које ли доба од године,
„Колико лhе повести сватова;
„И да видим Роксанду ћевојку,
Да је видим, и да прстенујем.“
Тада рече Мијаило краљу:
„Пријатељу, Тодоре везире!
„Што ме царе за сватове пита,
„Нека купи, колико му драго;
„По ћевојку, када њему драго; .
„Него ћеш ми цара поздравити,
„Нек не води своја два сестрића,
Два сестрића, два Всиновића,
„Вукашина и с њим Петрашина;
„У пићу су тешке пијанице,

[ocr errors]

„А укавзи љуте кавгације; „Опиће се, заметнуће кавгу, „Пак је тешко Џевап дати кавзи „У нашему бијелу Леђану. „А ћевојку сада ћеш виђети, „И прстен јој дати по закону.“ А када је тавна ноћца дошла, Не доносе воштане свијеће, Већ по мраку изводе ћевојку; Кад то виђе Тодоре везире, Он извади од злата прстење Са бисером и драгим камењем, Разасја се соба од камења, Така му се учини ђевојка, Да је љепша од бијеле виле; Прстенова Роксанду ћевојку и даде јој хиљаду дуката, и ћевојку браћа одведоше. Кад у јутру јутро освануло, Опреми се Тодоре везире, Пак отиде бијелу Призрену. Када дође бијелу Призрену, Пита њега Српски цар Стјепане: „Слуго моја, Тодоре везире! „Виђе ли ми Росканду ћевојку? „Виђе ли је, и прстенова ли? „Што говори краљу Мијаило? Тодор њему све по реду каже: Виђех, царе, и прстеновах је; „Да каква је Роксанда ћевојка! „Онакове у Србина нема.

[ocr errors][ocr errors]

„Добро збори краљу Мијаило:
„По ђевојку, када тебе драго,
„Свата купи, колико ти драго;
„Само те је краљу поздравио,
„Да не водиш два сестрића твоја,
„Два сестрића, два Воиновића;
„У пићу су тешке пијанице,
„А у кавзи љуте кавгације,
„Опиће се, заметнуће кавгу,
„Пак је тешко џевап дати кавзи
„У Леђану граду Латинскоме.“
Кад то зачу Српски цар Стјепане,
Удари се руком по кољену;
„Јао мене до Бога милога!
„Дотле ли се зулум огласио
„Од сестрића од Воиновића!
„А тако ми моје вјере тврде!
„Докле мене то весеље прође,
„Обојицу хоћу објесити
„0 вратима града Вучитрна,
„По свијету да ме не срамоте.“
Стаде царе купити сватове,
Скупи свата дванаест хиљада,
Пак подиже низ Косово равно.
Кад су били испод Вучитрна,
Гледала их два Воиновића,
Међу собом млади говорили:
„Што л' се ујак на нас расрдио,
„Те нас не шће звати у сватове?
„Нетко нас је њему опаднуо,
„С њега жива месо отпадало!

Н

.

[ocr errors][merged small][merged small]
« PreviousContinue »