Узеше га за оба пазуха, Однијеше њега у ложницу, Простријеше три мека душека, У душеке цара положише; Кад у јутру п'јевци запјевали И пред црквом звона ударила, Устадоше млоги свештеници На јутрењу у бијелу цркву, У бијелу цркву, свету Петку; Кад на службу звона ударише, Таде слуге цара подигоше, Дигоше га из мека душека, Држе њега за оба пазуха, Однијеше г’у бијелу цркву, Посадише у стола сребрна; Док у цркви службу савршише, Изљегоше из бијеле цркве, Цара држе млоге вјерне слуге, Држе њега за оба пазуха, Воде њега двору бијеломе, Посадише г у стола сребрна, И ту дође сва Српска господа, Ту сједоше да пију ракију Шећер ију, а ракију пију; Ал' говори Српски цар Стеване: „Чујете ли, сва Српска господо! „Ја сам синоћ врло пијан био, „Да што лоше бесједио нисам ?“ Сва устаде по реду господа, Часно цару диван учинише, Учинише, не одговорише;
Проговара провизур Мијајло : „Буди царе вољан на бесједи! "Јеси синоћ ријеч говорио, „Да погубиш провизур-Мијајла, „А да узмеш сестру Кандосију, „Да је узмеш за љубу вијерну. Таде царе ријеч проговара: „Чујете ли, сва Српска господо! Вино пити, а не опити се,
„Нит' је било, нити може бити; „Чу ли, слуго, провизур-Мијајло ! На част тебе твоја руса глава,
„И на част ти сестра Кандосија, „Ти је узми за љубу вијерну."
Женидба Душанова.
Кад се жени Српски цар Стјепане, На далеко запроси ђевојку, У Леђану граду Латинскоме, У Латинског краља Мијаила, По имену Роксанду ђевојку ; Цар је проси, и краљ му је даје. Цар испроси по књигам ђевојку, Пак дозива Тодора везира:
Слуго моја, Тодоре везире!
„Да ми идеш бијелу Леђану „Моме тасту, краљу Мијаилу,
„Да ми с њиме свадбу уговориш, „Када ћемо поћи по ђевојку,
Колико ли повести сватова;
„Да ми видиш Роксанду ђевојку, Може л бити за цара царица, „Може л бити свој земљи госпођа; „Да је видиш, и да прстенујеш." Вели њему Тодоре везире: „Хоћу, царе, драги господине.“ Пак с опреми, оде у Латине. Када дође бијелу Леђану, Лијепо га краљу дочекао; Вино пише неђељицу дана; Тада рече Тодоре везире: „Пријатељу, Мијаило краљу! „Није мене царе оправио, „Да ја пијем по Леђану вино,
„Већ да с тобом свадбу уговорим, „Кад ће царе доћи по ђевојку „У које ли доба од године,
Колико лће повести сватова;
И да видим Роксанду ђевојку, Да је видим, и да прстенујем." Тада рече Мијаило краљу:
Пријатељу, Тодоре везире!
Што ме царе за сватове пита, „Нека купи, колико му драго;
По ђевојку, када њему драго;
Него ћеш ми цара поздравити, „Нек не води своја два сестрића, „Два сестрића, два Всиновића, „Вукашина и с њим Петрашина; „У пићу су тешке пијанице,
„А у кавзи љуте кавгаџије; „Опиће се, заметнуће кавгу, „Пак је тешко џевап дати кавзи „У нашему бијелу Леђану. „А ђевојку сада ћеш виђети, „И прстен јој дати по закону. “ А када је тавна ноћца дошла, Не доносе воштане свијеће, Већ по мраку изводе ђевојку; Кад то виђе Тодоре везире, Он извади од злата прстење Са бисером и драгим камењем, Разасја се соба од камења, Така му се учини ђевојка, Да је љепша од бијеле виле; Прстенова Роксанду ђевојку И даде јој хиљаду дуката, И ђевојку браћа одведоше. Кад у јутру јутро освануло, Опреми се Тодоре везире, Пак отиде бијелу Призрену. Када дође бијелу Призрену, Пита њега Српски цар Стјепане: „Слуго моја, Тодоре везире! „Виђе ли ми Росканду ђевојку? „Виђе ли је, и прстенова ли?
Што говори краљу Мијаило? Тодор њему све по реду каже: Виђех, царе, и прстеновах је; „Да каква је Роксанда ђевојка! ,,Онакове у Србина нема.
„Добро збори краљу Мијаило: „По ђевојку, када тебе драго, Свата купи, колико ти драго; „Само те је краљу поздравио, „Да не водиш два сестрића твоја, „Два сестрића, два Воиновића; „У пићу су тешке пијанице, „А у кавзи љуте кавгаџије, Опиће се, заметнуће кавгу, „Пак је тешко џевап дати кавзи „У Леђану граду Латинскоме. “ Кад то зачу Српски цар Стјепане, Удари се руком по кољену; "Јао мене до Бога милога! „Дотле ли се зулум огласио „Од сестрића од Воиновића! "А тако ми моје вјере тврде! „Докле мене то весеље прође, , Обојицу хоћу објесити
По свијету да ме не срамоте. " Стаде царе купити сватове, Скупи свата дванаест хиљада, Пак подиже низ Косово равно. Кад су били испод Вучитрна, Гледала их два Воиновића, Међу собом млади говорили: „Што л се ујак на нас расрдио, „Те нас не шће звати у сватове? .. Нетко нас је њему опаднуо, „С њега жива месо отпадало!
« PreviousContinue » |