Page images
PDF
EPUB

110

[ocr errors]

115

[ocr errors]
[ocr errors]

120

„Цар отиде у земљу Латинску,
„А јунака са собом не има
„Ни једнога од рода својега,
„Који би му био у невољи,
„Ако би му било за невољу;
„Латини су старе варалице,
Ујака ће нашег погубити,
А незвани ићи не смијемо.“
Вели њима остарјела мајка:
„Бецо моја, два Воиновића!

Ви имате брата у планини
. „Код оваца, Милош-чобанина,

„Најмлађи је, а најбољи јунак,
„А за њега царе и не знаде;
„Пошљите му лист књиге бијеле,
„Нека дође граду Вучитрну,
„Не пиш'те му, што је и како је,
„Већ пишите: „„„Мајка је на смрти,
„Пак те зове, да те благосови,
„Да на тебе клетва не остане;
„Него брже ходи б'јелу двору,
„Не би л живу застануо мајку.
То су браћа мајку послушала,
Брже пишу књигу на кољену,
Те је шаљу у Шару планину,
Своме брату Милош-чобанину:
„Ој Милошу, наш рођени брате!
Брже да си граду Вучитрну,
„Стара нам је мајка на умору,

Пак те зове, да те благосови, „Да на тебе клетва не остане.

125

6666

130

135 140

[ocr errors]

145

[ocr errors]

150

Када Милош ситну књигу прими,
Књигу гледа, а сузе прољева.
Пита њега тридесет чобана :

оМилошу, наша поглавице!
И до сад су књиге долазиле,
„Ал се нису са сузам” училе;
Откуд књига ? ако Бога знадеш!“.
Скочи Милош на ноге лагане,
Па говори својим чобанима:
„Ој чобани, моја браћо драга!
Ова књига јест од двора мога:
„Стара ми је на умору мајка,
„Пак ме зове, да ме благосови,
„Да на мене клетва не остане;
Ви чувајте по планини овце,
„Док ја одем и натраг се вратим
Оде Милош граду Вучитрну,
Кад је био близу бјела двора,
Два су брата пред њег” ишетала,
А за њима остарела мајка ;
Вели њима Милош чобанине:
„За што, браћо, ако Бога знате!
Без невоље јер традит' невољу ?“
Веле њему до два мила брата:
„Ходи, брате, има и невоље. “
уб'јела се лица изљубише,
Милош мајку у бијелу руку.
Стадоше му редом казивати,
Како царе оде по ћевојку
На далеко у земљу Латинску,
А не зове својијех сестрића :

155

160

99

165 170

175

180

„Већ, Милошу, наш рођени брате!
Хоћеш, брате, незван за ујаком
„У сватове поћи назорице?
„Ако њему буде до невоље,
„Да се њему у невољи нађеш;
Ако ли му не буде невоље,
„Можеш доћи, да се не казујеш. “
То је Милош једва дочекао:
„Хоћу, богме, моја браћо драга !
„Кад ујаку не ћу, да коме ћу ?“
Тад” га браћа опремат” стадоше:
Оде Петар опремат кулаша,
A Вукашин опрема Милоша:
На њег” меһе танану кошуљу,
До појаса од чистога злата,
Од појаса од бијеле свиле;
По кошуљи три танке ђечерме,
Пак доламу са тридест путаца,
По долами токе саковане,
Златне токе од четири оке;
А на ноге ковче и чакшире;
А сврх свега Бугар-кабаницу,
и на главу Бугарску шубару:
Начини се црни Бугарине,
Ни браћа га познати не могу;
Дадоше му копље убојито
и мач зелен старога Воина ;
Петрашин му изведе кулаша
Међедином свега опшивена,
Да кулаша царе не познаде.
'јепо су га браћа сјетовала:

185

190

195 200

205

[ocr errors]

210

[ocr errors]

„Кад, Милошу, достигнеш сватове,
„Питаће те, тко си, и откуд си:
„Ти се кажи земље Каравлaшке:
„„„Служио сам бега Радул-бега,
„Не шһе мене службу да исплати,

Пак ја пођох у свијет бијели,
„Да ђегођи боље службе тражим;
„„Пак сам чуо за свате цареве,

И прист'о сам незван за сватови? „Рад” комада њеба бијелога

„И рад чаше црвенога вина. ““ „Чувај добро дизген од кулаша, „Јер се кулаш јесте на учио „Путовати с коњма царевијем. “ Тада Милош окрену кулаша, Пак за царем оде у сватове, На Загорју сустиже сватове. Питају га вићени сватови: „Откуд идеш, млађано Бугарче ? Милош им се из далека каже, К'о што су га браћа научила. Лијепо га свати дочекаше: „Добро дош'о, млађано Бугарче ! „Нек је један више у дружини. Кад су били путем путујући: Злу науку Милош научио Код оваца у Шари планини, Поспавати свагда око подне; Он задрема на коњу кулашу; Како дизген ослаби кулашу, Диже главу, оде кроз сватове,

215

220

225

230 235

240

99

245

1

Обаљује коње и јунаке,
Докле дође коњма царевијем,
Како дође, с њима у ред стаде.
Лале шћаху бити Бугарина,
Ал' не даде Српски цар Стјепане:
Не удрите млађано Бугарче,
„Бугарче се спават” на учило
„По планини овце чувајући;
„Не удрите, већ rа пробудите. “
Буде њега лале и војводе:
Устан” море, млађано Бугарче!
„Бог ти стару не убио мајку,
„Која те је такога родила

и у свате цару опремила!“
Кад се прену Милош Воиновић,
Те сагледа цару очи чарне,
Кулаш иде с коњма царевијем,
Он покупи дизгeнe кулашу,
Па ишћера њега из сватова,
Удара га оштром бакрачлијом,
По три копља у пријеко скаче,
По четири небу у висине,
У напредак ни броја се не зна;
Из уста му живи огањ сипа,
А из носа модар пламен сүчө.
Стаде свата дванаест хиљада,
Те гледају коња у Бугара;
Коња гледе, а сами се чуде:
„Боже мили! чуда великога!
„Добра коња, а лоша јунака!
„Још такога ни виђели нисмо,

250

255

260

« PreviousContinue »