265

270

99

275

„Један бјеше узета царева, • „И сада је, у Воиновића.. Гледале га још три шићарције; Једно јесте Баковица Вуче, А друго је Нестопољче Јанко, А треће је момче Пријепољче; Гледали га, пак су говорили: „Добра коња младог Бугарина! „Баш га овће у сватов’ма нема; „Та нема га ни у цара нашег; Хајде мало да изостанемо, Не би ли га како измамили. Кад су били до Клисуре близу, Изосташе до три шићарције, Па говоре Милош-чобанину: „Чујеш море, млађано Бугарче! „Хоћеш дати коња на размјену? „Даћемо ти коња још бољега, и још прида стотину дуката, „И сувише рало и волове, Пак ти ори, те се љубом рани. Вели њима Милош Воиновић: „Прођ'те ме се, до три шићарције! Бољег коња од овог не тражим, „Ни овога умирит' не могу; „Што ће мене стотина дуката? „На кантар их мјерити не знадем, „A бројем их бројити не ум'јем; „Што ће мене рало и волови? „Мене није ни отац орао, Пак је мене љебом одранио.

280

66

285

99

290 295

66

300

305

Тад' говоре до три шиһарције:
„Чујеш море, млађано Бугарче,
„Ако не даш коња на размјену,
„Ми ћемо га на силу отети
Ал' говори Милош Воиновић:
„Сила отме земљу и градове,

Камол мене коња отет' не ће!
Волим дати коња на размјену,
„Јер не могу пјешке путовати.“
Па устави својега кулаша,
Пружи руку испод међедине,
Они мисле, бакрачлију скида,
Ал он скида златна шестоперца,
Те удара Баковицу Вука,
Колико га лако ударио,
Три пута се Вуче преметнуо;
Вели њему Милош Воиновић: :
Толики ти родили гроздови
У питомој твојој Баковици!
Побјеже му Нестопољче Јанко,
Стиже њега Милош на кулашу,
Удари га међу плећи живе,
Четири се пута преметнуо:
„Држ” се добро Нестопољче Јанко!
Толике ти јабуке родиле
„У питому Нестопољу твoме!“
Бјежи јадно момче Пријепољче,
Достиже rа Милош на кулашу,
Те и њега куцну шестоперцем,
Седам се је пута преметнуло:
Држ” се добро, момче Пријепољче!

310

315

99

320 325

330

335

66

„Па кад дођеш Пријепољу твоме,
Повам се међу ћевојкама,
„Те с отео коња од Бугара. “
Па окрену коња за сватови.
Как дођоше бијелу Леђану,
Разапеше по пољу шаторе.
Зоб изиђе коњма царевијем,
Нема ништа коњу Милошеву.
Кад то виђе Милош Воиновић,
Узе торбу на лијеву руку
Од зобнице једне те до друге,
Док је своју пуну напунио.
Па он оде тражит” механију:
„Механција! дај да пијем вина.
Механија њему одговара;
„Ид” одатле, црни Бугарине!
„Да с донијо Бугарску копању,
„Ако бих ти и усуо вина ;
За те нису чаше позлаћене. «
Погледа га Милош попријеко,
Удари га руком уз образе,
Колико га лако ударио,
Три му зуба у грло сасуо;
Моли му се млади механција:
„Не удри ме више, Бугарине!
„Биће тебе вина изобила,
„Ако цару не ће ни достати.“
Милош више не шће ни искати,
Већ сам узе, па се напи вина.
Док се Милош мало поначини,
У том свану и ограну сунце.

340

345

350

99

Ал' повика са града Латинче:

355 „Ој чујеш ли, Српски цар-Стјепане! „Ето доље под градом Леђаном „Изиш'о је краљев заточниче, „Зове тебе на мејдан јуначки, Ваља иһи мејдан дијелити,

360 „Или не ћеш одавде изићи, „Ни извести свата ни једнога, „А камо ли Роксанду ћевојку!“ Кад то зачу Српски цар Стјепане, Он телала пусти у сватове,

365 Телал виче и тамо и амо: „Није л мајка родила јунака „И у свате цару опремила, „Да за цара на мејдан изиђе ? Честита би њега учинио.

370 Ал се нитко наћи не могаше; Цар с удари руком по кољену: „Јао мене до Бога милога! „Сад да су ми два вестрића моја, „Два сестрића, два Воиновића,

375 „Сад би они на мејдан изишли истом царе у бесједи бјеше, Милош иде, а кулаша води До пред шатор Српског цар-Стјепана : „Јел слободно, царе господине,

380 „Да ја идем на мејдан у поље 24. Вели њему Српски цар Стјепане : „Јест слободно, млађано Бугарче! „Јест слободно, ал' није прилике; „Ако згубиш млада заточника,

385

390

395.

400

Честита һу тебе учинити.“ Узја Милош помамна кулаша, Па окрену од б'јела шатора Заметнувши копље наопако. Говори му Српски цар Стјепане: „Не нос', синко, копље наопако, Већ окрени копље унапредак ; „Јер ће ти се смијати Латини. “ Вели њему Милош Воиновић: „Чувај, царе, ти господства твога ; „Ако мене до невоље буде, „Ја ћу ласно копље окренути ; „Ако ли ми не буде невоље, „Донети га могу и овако.. Па отиде низ поље Леђанско ; Гледале га Латинке ћевојке ; Гледале га, пак су говориле: „Боже мили! чуда великога! „Каква је то царева замјена! Та на њему ни хаљина нема. Весели се, краљев заточниче! Немаш на што сабље извадити, „Нит' је имаш ошто крвавити. У то доба дође до шатора, Те заточник сједи под шатором, За копље је свезао дората. Вели њему Милош Воиновић: „Устан” море, бијело Латинче! „Да јуначки мејдан дијелимо.“ Ал' говори бијело Латинче: „Ид одатле, црни Бугарине!

405

99

410

415