„Један бјеше у зета царева, „И сада је, у Воиновића.“ Гледале га још три шићарџије; Једно јесте Баковица Вуче, А друго је Нестопољче Јанко, А треће је момче Пријепољче; Гледали га, пак су говорили: „Добра коња младог Бугарина! „Баш га овђе у сватов'ма нема; Та нема га ни у цара нашег; „Хајде мало да изостанемо, „Не би ли га како измамили. ‘ Кад су били до Клисуре близу, Изосташе до три шићарџије, Па говоре Милош-чобанину: „Чујеш море, млађано Бугарче! Хоћеш дати коња на размјену? „Даћемо ти коња још бољега,
И још прида стотину дуката,
„И сувише рало и волове,
„Пак ти ори, те се љебом рани.“ Вели њима Милош Воиновић:
,На кантар их мјерити не знадем,
„А бројем их бројити не ум’јем;
Што ће мене рало и волови?
Мене није ни отац орао,
Пак је мене љебом одранио. ‘
Тадʼ говоре до три шићарџије: „Чујеш море, млађано Бугарче, Ако не даш коња на размјену, „Ми ћемо га на силу отети " Ал говори Милош Воиновић:
Сила отме земљу и градове, Камол мене коња отет не ће! „Волим дати коња на размјену, „Јер не могу пјешке путовати. “ Па устави својега кулаша,
Пружи руку испод међедине,
Они мисле, бакрачлију скида,
Ал он скида златна шестоперца,
Три пута се Вуче преметнуо; Вели њему Милош Воиновић: „Толики ти родили гроздови „У питомој твојој Ђаковици! Побјеже му Нестопољче Јанко, Стиже њега Милош на кулашу,
Удари га међу плећи живе,
Четири се пута преметнуо:
„Држ се добро Нестопољче Јанко! „Толике ти јабуке родиле „У питому Нестопољу твоме!“ Бјежи јадно момче Пријепољче, Достиже га Милош на кулашу, Те и њега куцну шестоперцем, Седам се је пута преметнуло: Држ' се добро, момче Пријепољче!
„Па кад дођеш Пријепољу твоме, "Повали се међу ђевојкама, "Бе с отео коња од Бугара.“ Па окрену коња за сватови. Как дођоше бијелу Леђану, Разапеше по пољу шаторе. Зоб изиђе коњма царевијем, Нема ништа коњу Милошеву. Кад то виђе Милош Воиновић, Узе торбу на лијеву руку Од зобнице једне те до друге, Док је своју пуну напунио. Па он оде тражит' механџију: „Механџија! дај да пијем вина. “ Механџија њему одговара; „Ид одатле, црни Бугарине! „Да с’донијо Бугарску копању, „Ако бих ти и усуо вина; За те нису чаше позлаћене.“
Погледа га Милош попријеко, Удари га руком уз образе, Колико га лако ударио, Три му зуба у грло сасуо; Моли му се млади механџија : „Не удри ме више, Бугарине! "Биће тебе вина изобила, „Ако цару не ће ни достати. “ Милош више не шће ни искати, Већ сам узе, па се напи вина. Док се Милош мало поначини, У том свану и ограну сунце.
Ал’повика са града Латинче: „Ој чујеш ли, Српски цар-Стјепане! „Ето доље под градом Леђаном „Изиш'о је краљев заточниче, "Зове тебе на мејдан јуначки, „Ваља ићи мејдан дијелити, Или не ћеш одавде изићи,
"Ни извести свата ни једнога, „А камо ли Роксанду ђевојку !" Кад то зачу Српски цар Стјепане, Он телала пусти у сватове, Телал виче и тамо и амо: „Није л' мајка родила јунака „И у свате цару опремила, „Да за цара на мејдан изиђе? Честита би њега учинио.
Ал се нитко наћи не могаше;
Цар с удари руком по кољену: „Јао мене до Бога милога! „Сад да су ми два сестрића моја, „Два сестрића, два Воиновића, „Сад би они на мејдан изишли Истом царе у бесједи бјеше, Милош иде, а кулаша води
До пред шатор Српског цар-Стјепана : "Јел слободно, царе господине, „Да ја идем на мејдан у поље?“ Вели њему Српски цар Стјепане: Јест слободно, млађано Бугарче! „Јест слободно, ал' није прилике; Ако згубиш млада заточника,
Узја Милош помамна кулаша, Па окрену од бјела шатора Заметнувши копље наопако. Говори му Српски цар Стјепане: „Не нос’, синко, копље наопако, „Већ окрени копље у напредак ; „Јер ће ти се смијати Латини.“ Вели њему Милош Воиновић:
„Чувај, царе, ти господства твога;
"Ако мене до невоље буде,
„Ја ћу ласно копље окренути ; "Ако ли ми не буде невоље, „Донети га могу и овако.“ Па отиде низ поље Леђанско; Гледале га Латинке ђевојке; Гледале га, пак су говориле: , Боже мили! чуда великога! „Каква је то царева замјена!
Та на њему ни хаљина нема. Весели се, краљев заточниче!
Немаш на што сабље извадити,
Нит' је имаш о што крвавити.
У то доба дође до шатора,
Бе заточник сједи под шатором, За копље је свезао дората. Вели њему Милош Воиновић: „Устан море, бијело Латинче! „Да јуначки мејдан дијелимо.“ Ал' говори бијело Латинче : „Ид одатле, црни Бугарине!
« PreviousContinue » |