430 „Немам о што сабље поганити, 420 „На тебе су побоље хаљине, „С тебе ћу их на себе обући.“ Тад” Латинче на ноге поскочи, Пак посједе помамна дората, Одмах оде пољем разиграват", 425 Милош њему стаде на биљези. Баци копље бијело Латинче На Милоша у прси јуначке ; Милош држи златна шестоперца, На њега је копље дочекао, Пребио га на три половине. Вели њему бијело Латинче: „Чекај мало, црни Бугарине! „Лоше су ми копље подметнули, „Док отидем, да копље пром'јеним.“ 435 Пак побјеже преко поља равна. Ал' повика Милош Воиновић: „Стани мало, бијело Латинче! „Мило би ти било побјегнути.“ Пак поћера по пољу Латинче, 440 Доћера га до Леђанских врата, Ал Леђанска врата затворена; Пусти копље Милош Воиновић, Те прикова бијело Латинче, Прикова га за Леђанска врата, 445 Пак му русу одсијече главу, Кулашу је баци у зобницу; Па увати његова дората, „Сједи, царе, пак пиј рујно вино, 485 Када дође до добријех коња, Он проводи својега кулаша, Па кулашу своме проговара: „Чекај мене у седло, кулашу. А он прође соне друге стране, 490 Заигра се преко поља равна, и прескочи три коња витеза и на њима три пламена мача, У стави се на својем кулашу; Па он узе три коња витеза , 495 Одведе их Српском цар-Стјепану. Мало време за тим постајало, Ал' повика са града Латинче: „Хајде сада, царе Србљанине! „Под највишу кулу у Леђану, 500 „На кули је копље ударено, „На копљу је од злата јабука ; „Ти стријељај кроз прстен јабуку.“ Милош више не шће ни чекати, Већ он пита цара честитога: 505 „Јел” слободно, царе господине! „Да стријељам кроз прстен јабуку?“ – „Јест слободно, мој рођени синко!“ Оде Милош под бијелу кулу, Запе стр'јелу за златну тетиву, 510 515 Ал' повика са града Латинче: „Ето, царе, под бијелом кулом „Изишла су два краљева сина, „Извели су три л'jепе ћевојке, „Три ђевојке, све три једнолике, 520 „И на њима рухо једнолико; „Иди познај, које је Роксанда; „Ако ли се које друге машиш, „Не ћеш изић” ни изнијет главе, „А камо ли извести ђевојке!". 525 Кад је царе рјечи разумијо, Он дозива Тодора везира; „Иди, слуго, те познај ћевојку.“ Тодор му се право кунијаше: „Нијесам је, царе, ни виђео, 530 „Јер су ми је по мраку извели, „Када сам је ја прстеновао.“ Цар с удари руком по кољену: „Јао мене до Бога милога! „Надмудрисмо и надјуначисмо, 535 „Пак нам оста цура на срамоту!“ Кад то зачу Милош Воиновић, Он отиде цару честитоме: „Јел” слободно, царе господине! „Да ја познам Роксанду ђевојку ? " - 540 „Јест слободно, моје драго дјете! |