Page images
PDF

„Нек савије скуте и рукаве,
„Нека купи бурме и прстење,
„Ситан бисер и драго камење;
„Ако ли се која друга маши,
„Вјера моја тако ми помогла!
„Осјећ” ћу јој руке до лаката.“
Кад то чуше три лјепе ђевојке,
Обје крајње средњу погледаше,
А Роксанда у зелену траву;
Сави скуте и свилне рукаве,
Пак покупи бурме и прстење,
Ситан бисер и драго камење;
А ђевојке двије побјегоше,
Али Милош утећ им не даде,
Веће обје увати за руке,
Све три води пред цара Стјепана,
Цару даде Роксанду ђевојку,
И даде му једну уз Роксанду,
А трећу је себе уставио.
Цар Милоша међу очи љуби,

Ал' још не зна, тко је и откуд је.

Повикаше кићени чауши:
„Спремајте се, кићени сватови!
„Вријеме је двору путовати.“
Спремише се кита и сватови,
Поведоше Роксанду ђевојку.
Кад су били мало иза града,
Ал" говори Милош Воиновић:
„Господине, Српски цар-Стјепане!
„Овђе има у Леђану граду,
„Има један Балачко војвода,

[ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][merged small]

„Ја га знадем, и он ме познаје;
„Краљ га рани седам годин” дана,
„Да рашћера кићене сватове
„И да отме Роксанду ђевојку;
„Сад ће њега за нама послати.
„На Балачку јесу до три главе:
„Из једне му модар пламен бије,
„А из друге ладан вјетар дува;
„Кад два вјетра из глава изиђу,
„Балачка је ласно погубити:
„Већ ви ид те, водите ђевојку,
„Ја ћу овђе чекати Балачка,
„Не би ли га како уставио.“
Отидоше кићени сватови,
Одведоше лијепу ђевојку,
Оста Милош у гори зеленој
И са њиме три стотине друга.
Кад одоше свати из Леђана,
Краљ дозива Балачка војводу:
„О Балачко, моја вјерна слуго!
„Можеш ли се у се поуздати,
„Да рашћераш цареве сватове
„И да отмеш Роксанду ђевојку?“
Пита њега Балачко војвода:
„Господине, од Леђана краљу!
„Какав бјеше јунак у сватов ма,
„Што највеће отвори јунаштво?“
Вели њему Леђанска краљица:
„Слуго наша, Балачко војвода!
„Ту не има ни једног јунака,
„Осим једног црна Бугарина

[ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors]

„И то младо још голобрадасто.“
Ал' говори Балачко војвода:
„Није оно црни Бугарине,
„Већ је оно Милош Воиновић,
„Ни цар Стјепан њега не познаје,
„Ал' ја њега одавна познајем.“
Вели њему Леђанска краљица:
„Иди слуго, Балачко војвода!
„Те ми отми цуру од Србаља,
„А ја ћу је тебе поклонити.“
Тад Балачко спреми бедевију,
Па отрча друмом за сватови
Са шест стотин" Латинских катана.
Кад су били у гори зеленој,
Кулаш стоји на друму широку,
А за њиме Милош Воиновић:
Викну њега Балачко војвода:
„О Милошу! зар се мене надаш?“
Па он пусти један пламен модар,
Опали му црну међедину;
А кад виђе, да му не науди,
Онда пусти вјетра студенога,
Три пута се кулаш преметнуо,
Ал” Милошу ништа не досади,
Викну Милош из грла бијела:
„Ето тебе, од шта се не надаш.“
Па он пусти златна шестопeрца;
Колико га лако ударио,
Из бојна га седла избацио,
Пак потеже копље убојито,
Прибоде га у зелену траву,

[ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors]

Пак му све три одсијече главе,
Кулашу их баци у зобницу.
Тад учини јуриш у катане
Са својијех три стотине друга:
Одсјекоше три стотине глава,
Па одоше друмом за сватови
Кад стигоше цара и сватове,
Пред њег" баци Балачкове главе,
Цар му даде хиљаду дуката.
Па одоше бијелу Призрену:
Кад су били кроз поље Косово,
Милош хоће граду Вучитрну,
Па говори Српском цар-Стјепану:
„С Бoгoм остај, мој мили ујаче!
„Мој ујаче, Српски цар-Стјепане!“
Тада се је царе осјетио,
Да је оно Милош Воиновић,
Па говори својему нећаку:
„Та ти ли си, дијете Милошу!
„Та ти ли си, мој мили нећаче!
„Благо мајци, која те родила,
„И ујаку, који те имаде!
„За што ми се од прије не кажеш?
„Него сам те путем намучио
„И конаком, и глади и жеђу.“
Тешко свуда своме без својега!

[ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors]

30.
На а од Мо ми р.

Подиже се Српски цар Степане
Из Призрена места убaвoга,
Подиже се итар лов ловити
До Велеза и воде Вардара;
С собом води осам везирова 5
И Тодора деветог везира.
Лов ловио за петнаест дана,
Тако му се срећа удесила,
Те од лова ништа не улови:
Ни јелена ни кошуте мудре, 10
Ни од кака ситнога звериња;
А каде се на траг повратио,
Нађе чедо у горн зеленој
У виново лишће завијено,
А виновом лозом повијено, 15
А по лицу листом покривено,
Да му лице не гори од сунца.
Том се чуди царе господине,
Откуд чедо у гори зеленој:
Ил” је чедо досадило мајци, 20
Те је њега оставила мајка;
Ил” је кума кумче изнијела,
Да цар крсти и да га дарива;
Ил” су виле чедо подметнуле.
Стаја царе летњи дан до подне, 25
Не би л” гди ко чеду изишао,
Ал' никога чути ни видети;
Цар дозива Тодора везира:

[ocr errors]
« PreviousContinue »