Page images
PDF
EPUB

66

,0 Тодоре, мој мудри везире!
„Одседниде од коња витеза,
„Те погледај оно чедо младо;
„Ако чедо буде мушка глава,
„Дај га мене на коња витеза
Тодор везир од коња одседе,
Те погледа оно чедо младо,
Тако цару даде Бог једини,
Бог једини и срећа царева,
Те је чедо било мушка глава;
Цару г Тодор на коња додаје,
Цар је лепо чедо приватио
У скут десни коласте аздије,
Три пут га је лицем целивао,
Па га зави у мараму свил'ну,
И метну га себе у недарца:

[ocr errors]

Благо мене до Бога вишњега! „Бог ми даде сина изненада, „Мојој Грозди браца рођенога, „Моја Грозда врло брата жељна, "Бог јој даде брата изненада. “ Па отиде двору господскоме. Та у прво време јесте било, Кад господар откуд двору дође, Не излази слуга ни слушкиња, Господару коња да привати, Већ госпођа, која је у двору; Ишетала царица Роксанда, Под царем је коња приватила: Цар честити, добро си дошао! Јеси л лепа лова уловио?“

30

35

40

45

50

55

Цар царици мушко чедо даде,
А царица чедо приватила
свилену убаву кецељу;
Царица се чеду обрадова:
„Благо мене до Бога вишњега!
„Лепшега ти лова и не тражим."
Однесе га у господске дворе,
Прометну га кроз недра свилена,
Да 6' се дете од срца назвало "),
Окупа га и нанегова га;

60

65

Однеше га Аранђела цркви,

Окумише Тодора везира,

70

Крсти Тодор чедо мушку главу,

Од миља му лепо име даде,
Лепо име: Наоде Момире.
Рани чедо царица госпођа,
Рани чедо и негује лепо,
Како свака мајка чедо своје;
Расте дете Наоде Момире:
Што детета у вече омркне,
Још толико у јутру осване;
Одрастао од петнаест љета,
Као друго од триест година;
Ста се добра коња приватати,
Добра коња и светла оружја.
Кудгод иде царе господине,
Поред себе води и Момира,
Поред себе, кано киту цвећа;

75

80

85

31) Као да га је родила. Приповиједа се, да и сад тако чине они, који узму кога мјесто свога дјетета

Што он рекне, и цар не прекрати.
Мани бише девет везирова.
Кад је било на цветоносије
Збор зборило осам везирова:
„Да Фалимо цара небескога!
„Ми дворисмо цара од малена,
Од малена паке до голема,
„И седе нам браде до појаса,
„Не могосмо добра издворити,
Како дете Наоде Момире,

[ocr errors]

99

„Једно младо јучерање дете,
„Како с лепа добра додворило!
„Како бисмо дете омразили

90

95

100

„И са светлим царем завадили?“

А беседи Тодоре везире

(Кум неверни, вера га убила!):
„Браћо моја, осам везирова!
„Ако ћемо изгубити душу,

„Ласно ћемо омразит Момира,

[ocr errors]

Са честитим царем раставити: „Каде буде у очи васкрса,

[ocr errors]

Остојимо то свето вечерње, „Изиђемо из бијеле цркве,

Ви узмите сваки по чауша,
„Те водите двору на вечеру,
„Ја ћу кума Наода Момира,
, Одвешћу га двору на вечеру,
„Износићу трегодишње вино

[ocr errors]
[ocr errors]

,И ракију од седам година; „Опојићу Наода Момира, Однећу га у цареве дворе

105

110

115

[ocr errors]

99

„На чардаке гди Гроздана спава,
„Метнућу га сестрици на руке,
„А сестра је свака милостива
„И на свога брата жалостива,
Она ће га лепше пригрлити;
„А кад буде на васкрсеније,
„И будемо на јутрењи светој,
Буде време целиват' 'ванђеље,
„Цар ће гледат и десно и лево,
„Да с Момиром целива 'ванђеље;
„Кад Момира не буде у цркви,
„Ја ћу с царем целиват' 'ванђеље;
„Кад јутрењу свету савршимо,
„Изиђемо из бијеле цркве,
„Цар ће онда мене запитати:
„„О Тодоре, камо ми Момире?
„„Што ми није детета у цркви?
„„Код тебе је на вечери било,

9999

6666

На њега си навалио вино, „„Од вина га љуто боли глава, „„Те не може у цркву да дође." „Вас четири душом поднесите, "А четири криво сведочите: ,,,, Момир љуби сестру Гроздијанку. “ „Тако ћемо омразит Момира,

[ocr errors]

66

, Са честитим царем раставити. “
Кад је било у очи ускрса
Вечерње су свето остајали
И изишли из бијеле цркве,
Сваки везир узе по чауша,
Тодор узе Наода Момира,

6666

120

125

130

135

140

145

Одведе га двору на вечеру,
Предњег носи трегодишње вино
И ракију од седам година,
А у вино меша свако биље,
Понајвише бенђелука тешка,
А на тврди санак намењује,
Нека спава Наоде Момире,

150

155

Док не сване и сунце не гране

И док буде доба летурђији.

Опи с дете, ништо себи не зна,

Наслоња се главом на Тодора,

160

На својега крштенога кума;
Тодор узе дете у наручје;
Однесе га у дворе цареве,

На чардаке гди девојка, спава,
И метну га Гроздани на руку,
А сестра је свака милостива
И на свога брата жалостива,
Она га је лепше пригрлила.
По том мало време постајало,
Петли пеше, клепала уд'рише,
Свештеници сташе на јутрење,
Сва господа подрани у цркву
И пред њима. Српски цар Степане.
Јутрењу су свету остајали,
Дође време целиват’’ванђеље,
А цар гледи и десно и лево,
Не бил гдигод видио Момира,
Да са њиме целива 'ванђеље;
Онда приђе Тодоре везире,
Те са царем целива ’ванђеље.

165

170

175

180

« PreviousContinue »