Page images
PDF
EPUB

Кад јутрењу свету савршили,
И изишли из бијеле цркве,
Па пред црквом сели у столове,
Онда царе поче беседити:

[ocr errors]

„О Тодоре! камо ми Момире ?
„Што ми није детета у цркви?
„Код тебе је било на вечери,
На њега си навалио вино,
„Од вина га љуто боли глава,
„Те не може у цркву да дође ?"
Онда поче Тодор беседити:
„Цар честити, сунце огрејано!
„Ти Момира држиш и Гроздану,
„Рођенога брата и сестрицу;

185

190

„Момир љуби сестру Гроздијанку. “ 195 Тад говори Српски цар Степане: "Муч, Тодоре, муком се замук'о! „Ниј истина, што на дете кажеш,

[ocr errors]

Тако ми се не делило месо

„За живота од моји костију

,

6+

„Ја не делим Момир и Гроздану!
„Рођени су братац и сестрица. “
Повикаше осам везирова:
Четворица душом поднесоше,
А четири криво сведочише:
„Јесте, царе, Бог и њина душа!
„Јесте, царе, данашњег нам дана!
„Јесте, царе, умрлог нам часа!
„Момир љуби сестру Гроздијанку,
„И сад спава с њоме на чардаку!"
Расрди се Српски цар Степане,

[ocr errors]

200

205

210

Од љутине аљину раздера,
Од жалости грозне сузе проли:
„Еј Момире, еј жалости моја!
„Еј Момире, лепа кито цвећа!
Ej
„Тешко мене, ја изгуби тебе!"
Пак намаче два џелата млада:
„Брзо ид'те, два џелата млада,

215

„На чардаке, гди Гроздана спава, "Уватите. Наода Момира,

220

[merged small][merged small][merged small][ocr errors][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][ocr errors][merged small]

Али Момир на чардаку спава,
Код њег седи сестра Гроздијанка,
Над њим маше граном босиљковом,
Своме брату чини лепа лада,
Да јој братац мамуран поспава.
Ту дођоше два џелата млада,
Намкоше му гајтан око врата ;
Кад то виде госпођа девојка,
Она писну, као змија љута,
Удри лицем о земљицу чарну,
А Момир се трже иза санка,
Очи метну, погледа нада се,
Те угледа два џелата млада,
Па и стаде Богом братимити:
„Богом браћо, два џелата млада!
„Немојте ме одма обесити,

99

230

235

240

„Водите ме цару родитељу,
„Да ја питам родитеља мога,
„За што мене оће да обеси,

[ocr errors]

„Шта ли сам му сагрешио љуто;
„А сва моја браћа и дружина
„Радује се светом васкрсењу,
Мене баба оће да обеси

99

„На знан данак на васкрсеније!"
Џелати су, ал су милостиви,
Они сташе сузе просипати
На Момира млада гледајући;
Воде њега цару родитељу.
Кад Момира цару доведоше,
Писну дете, као змија љута,
Паде цару преко свил’на крила .
Љуби цара по недри свилени:

99

[ocr errors]
[ocr errors]

Светли царе а мој родитељу!
Што сам тебе, бабо, сагрешио,
Те ме данас оћеш да обесиш,

„На знан данак на васкрсеније ?

99

Сва се моја браћа и дружина „Сад радује светом васкрсењу, „А ти мене оћеш да обесиш! А што сам ти сагрешио бабо?" А цар ништа, веће сузе проли : „Еј Момире, еј жалости моја! „Тешко мене, ја изгуби тебе;

[ocr errors]

99

Мене каже девет везирова,

„Да ти љубиш сестру Гроздијанку;

99

Тако ми се не делило месо

„За живота од моји костију,

245

250

255

260

265

270

99

[ocr errors]

„Ја не делим тебе и Гроздану! „Рођени сте братац и сестрица. „Еј Момире, еј жалости моја!“ А беседи Наоде Момире: „Има, бабо, читав месец дана, „Како нисам сестрице видио „Разма синоћ у зеленој башчи, „Кад је брала с девојкама цвеће, „С њоме, бабо, тридест девојака, „Сретосмо се на башчени врати, „Ја њој дадо струк румене руже, , Она мене струк бела босиљка, ,Те се, бабо, меновасмо цвећем „За милошту братац и сестрица, „За милошту, за срамоту није.“ Теде царе њему да верује, Ал повика девет везирова : „Чујеш Боже, видиш ли саборе! „Цар верује детету једноме, „Не верује девет везирима, „Бијелије брада до појаса!" Нема куда Српски цар Степане, Већ намаче два целата млада : „Ајд, џелати, те га обесите „У градини о сувој давини." Поведоше г два џелата млада; Ал' се моли Наоде. Момире: „Богом браћо, два џелата млада! „Водите ме царици матери, „Да ми прости и муку и рану: „Рану њену, што ме је ранила;

275

280

285

290

295

300

„Муку њену, што је промучила,
„Док је мене она одранила.“
Џелати га не ктели слушати,
Већ га воде у нову градину,
У градину под суву давину,

305

Штоно се је дрво осушило

310

Има веће три године дана,

Нити листа нити цветом цвати;

Обесише Наода Момира.

То из двора нико не видио,
Већ видила сестра Гроздијанка,
Испред двора с висока чардака,
Па утире сузе од образа,
Она иде својој старој мајци:
„Одени ме, моја стара мајко,

315

99

, Обуци ме, штогод лепше можеш,

320

„Данас јесте светло васкрсење,
„Девојке ме у коло зазивљу.“
То царица једва дочекала,
Обуче је, штогод лепше може,
Баш кан' да је оће да удаје ;
Не ће ићи жалосна Гроздана,
Не ће ићи млада међ' девојке,
Већ украла свилене гајтане,
Па отиде брацу у градину,
У градину под суву давину;
Кад је видла браца обешена,
Удри лицем о земљицу чарну,
Па запишта, као змија љута,
Пас и она млада обесила
О давини о другојзи грани,

325

330

335

« PreviousContinue »