Page images
PDF
EPUB

Она оде ноћу у градину,
Те заклала сивога сокола,
Па говори своме господару :
„На зло, Павле, сеју миловао,
„На горе јој милост доносио!
"Заклала ти сивога сокола.“
Павле пита сестрицу Јелицу:

40

„Зашто, сејо? да од Бога нађеш!"

45

Сестрица се брату кунијаше :

„Нисам, брате, живота ми мога! „Живота ми и мога и твога!" И то братац сеји вјеровао. Кад то виђе млада Павловица, Она оде вече по вечери, Те украде ноже заовине, Њима закла чедо у колевци. Кад у јутру јутро освануло, Она трчи своме господару Кукајући и лице грдећи: „На зло, Павле, сеју миловао, На горе јој милост доносио! „Заклала ти чедо у колевци; „Ако ли се мене не вјерујеш, „Извади јој ноже од појаса.“ Скочи Павле, кан' да се помами, Па он трчи на горње чардаке, Ал' још сестра у душеку спава, Под главом јој злаћени ножеви; Павле узе злаћене ножеве, Па их вади из сребрних кора, Али ножи у крви огрезли;

99

50

55

60

65

Кад то виђе Павле господару,
Трже сестру за бијелу руку:
„Сејо моја, да те Бог убије!
„Буд ми закла коња на ливади
„И сокола у зеленој башчи,
„Зашт ми закла чедо у колевци?"
Сестрица се брату кунијаше:
„Нисам, брате, живота ми мога!
Живота ми и мога и твога!

99

99.

99

Ако ли ми не вјерујеш клетви,
„Изведи ме у поље широко,
„Па ме свежи коњма за репове,
„Растргни ме на четири стране."
Ал то братац сеји не вјерова,
Већ је узе за бијелу руку,
Изведе је у поље широко,
Привеза је коњма за репове,
Па их одби низ поље широко.
Ђе је од ње капља крви пала,
Онђе расте смиље и босиље;
Бе је она сама собом пала,
Онђе се је црква саградила.
Мало време за тим постајало,
Разбоље се млада Павловица,
Боловала девет годин’дана,
Кроз кости јој трава проницала,
У трави се љуте змије легу,
Очи пију, у траву се крију.
Љуто тужи млада Павловица,
Па говори своме господару:
„Ој чујеш ли, Павле господару!

70

75

80

85

90

95

„Води мене заовиној цркви, „Не би ли ме црква опростила. Кад то чуо Павле господару, Поведе је заовиној цркви; Кад су били близу б'јеле цркве, Ал' из цркве нешто проговара: „Не ид амо, млада Павловице : „Црква тебе опростити не ће.“ Кад то зачу млада Павловица, Она моли свога господара : „Ој Бога ти, Павле господару! „Не води ме двору бијеломе,

99

99

66

Већ ме свежи коњма за репове,
Па ме одби низ поље широко,
„Нек ме живу коњи растргају.“
То је Павле љубу послушао:
Привеза је коњма за репове,
Па је одби низ поље широко.
Бе је од ње капља крви пала,
Онђе расте трње и коприве;
Бе је она сама собом пала,
Језеро се онђе провалило,
По језеру вранац коњиц плива,
А за њиме злаћена колевка,

На колевци соко тица сива,

У колевци оно мушко чедо,
Под грлом му рука материна,
А у руци теткини ножеви.

100

105

110

115

120

125

6.

Кумовање Грчића Манојла.

(из Црне горе).

Двије су се куме подигнуле,
Двије куме, у једнога кума,
У онога Грчића Манојла;
Једно јесте танана Гркиња,
А друго је бијела Влахиња.
У Влахиње чедо мушко било,
У Гркиње није, но ђевојка,
И дођоше куму на дворове,
Те крстише двоје ђеце лудо.
А кад сјутра зора долазила,
Но да рече танана Гркиња:
„Мио куме, Грчићу Манојле!
„Промијени ову ђецу луду:
„Дај ти мене чедо Влахињино,
А Влахињи да дамо ђевојку,

[ocr errors]

„И дајем ти Божу вјеру тврду,

„Дваш ћу ти га измјерит са златом.“
Превари се, Бог да га убије!
Па размјени двоје ђеце лудо.
Ондолен се куме подигнуле,
Кад Влахиња планинама била,
Нешто јој се чедо усциктало;
Мајка му се бјеше препанула,
Па почину насред друма пута,
Те развила оно чедо лудо;
Али није мушко, но ђевојка!
Шњом удари о камену станцу,

5

10

15

20

25

1

Ста ју цика, како змије љуте,
Па отиде натраг кукајући.
Када куму на дворове дође,
Куму своме ријеч говорила:
„А за Бога, мој куме Манојле!
„Што продаде кума за цекине?
„Платио га светоме Јовану!"
А он јој се криво кунијаше:
"А нијесам, моја мила кумо,
(А дијете држи на кољену)

[ocr errors]

„Та не ијо од овога месо!“
Таде млада на дворове пође
И бешику празну понијела.
А Манојло коња узјахао,
И Гркињи на дворове пође,
Те му млада чедо наплатила.
Па ондолен отиде Манојло;
Кад је био друму у планину,
На пут срете једно јагње црно,
Па упали жестоку стријелу,
Те погоди оно јагње црно,
Паг’испече друму у планину,
Испече га, па обједовао,
Једно плеће у зобницу бача,
Па отиде на своје дворове.
Ал' га срете вјереница љуба,
Она бјеше сузна и крвава,
Но ју пита Грчићу Манојло:
„Што је тебе, моја вјерна љубо?"
Све му, што је, по истини каза:
„Искочи ми из руку дијете,

30

35

40

45

50

55

« PreviousContinue »