Page images
PDF
EPUB

40

45

50

У Призрену граду бијеломе Код дворова протопоп-Недељка, Али прота дома не бијаше, Но у цркви беше на јутрењи, На јутрењи и на летурђији. Кол'ко с силни огњени чауши, Колико су силни од силнијех, Те не кћеше коње одјахати, Но у цркву коње нагонише, Потегоше плетене канције, У дарају протопоп-Недељка : „Брже хајде, протопоп-Недељко, „Брже хајде на Косово равно, „Да ти кажеш, на коме је царство; „Ти си св’јетлог цара причестио, „Причестио и исповједио, У тебе су књиге староставне; „Ја л' hеш сада изгубити главу.“ Сузе рони протопоп Недељко, Сузе рони, па њима говори: „Одбијте се, силни од силнијех, „Док у цркви закон савршимо, Знати ће се, на коме је царство.“ Тако су се они узмакнули. А кад закон Божји савршише, Изьегоше пред бијелу цркву, Тад” говори протопоп Недељко: „Бецо моја, четири чауша! „Ја сам св’јетла цара причестио, „Причестио и исповједио, „Ал” га нисам питао за царство,

55

60

[ocr errors]
[merged small][merged small][ocr errors]

75

80

85

Већ за грије, што је сагр'jешно;
Но идите у Прилипа града
„До дворова Краљевића Марка ;
„А до Марка, до мојега ђака,
„Код мене је књигу научио,
„Код цара је Марко писар био,
„У њега су књиге староставне,
И он знаде, на коме је царство ;
„Ви зовите на Косово Марка,
„Хоhе Марко право казивати ,
„Јер се Марко не боји никога,
Разма једног Бога истинога. “
Отидоше четири чауша,
Отидоше ка Прилипу граду,
Бјелу двору Краљевића Марка.
Кад су били пред бијеле дворе,
Ударише звeкиром на врата,
То зачула Јевросима мајка ,
Па дозива свога сина Марка:
„Сине Марко, моје чедо драго!
„Тко удара звeкиром на врата?

Баш ка” да су бабови чауши.
Уста Марко, те отвори врата,
Чауши се поклонише Марку:
„Божја т' помоћ, господару Марко !“
А Марко их омилова руком:
„Добро дошли, моја ћецо драга!
„Јесу л здраво Србьи витезови,
„и честити цареви и кральи ? "
Чауши се смјерно поклонише:
„Господару, Краљевићу Марко!

90

95

100

105

22

110

66

115

„Све је здраво, али није мирно: „Господа се тешко завадила На Косову пољу широкоме „Код бијеле Самодреже цркве, И они се отимљу о царство, „Међу се се хоће да поморе, „Злаћенима да пободу ножи, „А не знаду, на коме је царство ; „Тебе зову на Косово равно, „Да им кажеш, на коме је царство. Оде Марко у господске дворе, Пак дозива Јевросиму мајку: „Јевросима, моја мила мајко! „Господа се јесу завадила „На Косову пољу широкоме „Код бијеле Самодреже цркве, И они се отимљу оцарство, „Међу се се хоће да поморе, „Злаћенима да пободу ножи, „А не знаду, на коме је царство; „Мене зову на поље Косово, „Да им кажем, на коме је царство.“ Кол'ко Марко тежио на правду, Тол'ко моли Јевросима мајка : „Марко сине једини у мајке! „Не била ти моја рана клета, „Немој, сине, говорити криво „Ни по бабу, ни по стричевима, „Већ по правди Бога истинога ; „Немој, сине, изгубити душе; „Боље ти је изгубити главу,

120

125

130

[ocr errors]
[ocr errors]

135

140

145

Него своју огрјешити душу.“ Узе Марко књиге староставне, Па опреми себе и Шарина, Шарину се на рамена баци, Отидоше у Косово равно. Кад су били краљеву шатору, Рече таде Вукашине краље: Благо мене до Бога милога! „Ето мене мога сина Марка, Он ће казат”, на мене је царство, „Од оца ће останути сину.“ Марко слуша, ништа не говори, На шатора не окреће главу. Кад га виђе Угљеша војвода, Тад Угљеша ријеч говорио : Благо мене! ето ми синовца, „Он ће кават", на мене је царство; Кажи, Марко, на мене је царство, „Оба ћемо братски царовати. “ Шути Марко, ништа не бесједи; На шатора не окреће главу. Кад га виђе војевода Гојко, Таде Гојко ријеч говорио : Благо мене! ето ми синовца, Он ће казат”, на мене је царство; „Кад је Марко још нејачак био, „Ја сам Марка врло миловао, „У свилена њедра увијао, „Кано красну од злата јабуку; „Куд сам гође на коњу ходио, „Све сам Марка са собом водио;

150

155

[ocr errors]

160 165

170

175

[ocr errors]

„Кажи, Марко, на мене је царство,
„Ти ћеш, Марко, први царовати,
„А ја ћу ти бити до кољена.“
Щути Марко, ништа не говори,
На шатора не окреће главу,
Право оде бијелу шатору,
Ка шатору нејака Уроша,
Догна Шарца цару до шатора,
Онђе Марко Царца одсједнуо.
Кад га виђе нејаки Урошу,
Лако скочи са свил'на душека,
Лако скочи, паке проговори:
Благо мене! ето мога кума,
„Ето кума, Краљевића Марка,
Он ће казат” на коме је царство.
Руке шире, у грла се грле,
У бијело цјеливају лице,
За јуначко питају се здравље,
Па сједоше на свил'на душека.
Тако мало време постајало,
Данак прође, тавна ноћца дође;
Кад у јутру јутро освануло,
И

пред црквом звона ударише,
Сва господа дошла на јутрење,
У цркви су службу савршили,
Изьегоше из бијеле цркве,
У столове пред цркву сједнули,
Шећер ију, а ракију пију,
Марко узе књиге староставне,
Књиге гледа, а говори Марко :
„А мој бабо, Вукашине краљу!

180

185

190

« PreviousContinue »