110

115

120

Настојника старца Југ-Богдана !
Да се гради дванаест година;
А мајстору по дукат наднице,
Напојница по три оке вина;
Да светкују петку и неђељу.
Започеше Раваницу цркву.
Курве једне девет Југовића -
Све царево продадоше пиво,
и цареву хазну затомише,
и надницу лаку оставише,
А надницу по једну аспpицу,
Напојницу по једну чашицу;
Не светкују петку ни неђељу,
Ни Илију, који громом бије,
Ни Марију, која муњом пали.
Кад то виђе Раде неимаре,
Викну Раде хиљаду мајстора,
Савршише за годину дана;
Паке узја помамна дорина,
Оде право ка Крушевцу граду,
Пред градом је осједао дора,
Па дорину устури дизгине,
Сам се доро око града вода,
А он оде цару на дивана.
Каде цару на диван изиђе, -
Он се цару смјерно поклонио,
Цjелива га у скут и у руку
и пред њиме злаћену сераду,
Баш сераду, ђе царе сјећаше,

царево благо затомише
и у црну земљу закопаше и т. д.

125

130

135

Па му сједе уз десно кољено;
Стаде њему царе бесједити):
„Јагње моје, Раде неимаре !
„Градиш ли ми Раваницу цркву?
„Јеси ли јој темељ поставио ?“ 140
„Вољан буди, царе, на бесједи!
„Ја не градим цркву Раваницу,
„Него нашу проклету тамницу;
„Тамницу смо савршили давно.
„Чудну си ми, царе оставио

145
„А надницу, по једну аспpицу!
„Напојницу по једну чашицу !
„Не светкујем петку ни неђељу,
„Ни Илију, који громом бије,
„Ни Марију, која муњом пали!“ 150
Кад то зачу славан цар Лазаре,
Он дозива Милош-Обилића:
„о Милошу, моја вјерна слуго!
Иди јаши ждрала високога,
Па ти иди цркви Раваници,

155 „Те објеси девет Југовића, **) У оној мало прије споменутој пјесми Раде је изншавшн

пред кнеза Лазара стао плакати, а кнез Лазар га за

22

питао :

„Каква ти је голема невоља,
„Те прољеваш сузе од очију?
„Или су ти руке испуцале
„Од студена креча и камена?
„Или ти је малена надница?
„Ил” је мало вина и ракије,
„Ил бешкота љеба бијелога
„И дебела меса овнујскога?“ и т. д.

99

„Иувати стара Југ-Богдана,
„И на муке удари га тешке:
„Извади му обје очи чарне,
„Повади му клијентима зубе,

160 „Извади му језик на вилице, Рас'јеци га на четири стране, „Објеси га о четири гране: Ко је чудан, нек се чуду чуди, „Ко је страшив, да не смије проћи.“ 165 Кад то зачу Милош Обилићу, Он посједе ждрала високога, Право оде Раваници цркви, Те увати девет Југовића, Бијеле им савезао руке,

170 Савезао руке наопако, А преда њих стара Југ-Богдана, Па накити једну ситну књигу, Оправи иx Рељи Крилатоме: „Да их, Реља, у тамницу бациш, 175 „Да их поjиш вином и ракијом, „А да раниш медом и шећером. Па он узја ждрала високога, Узја ждрала, оде у Крушевац, Право оде цару на дивана.

180 Каде цару на диван изиђе, Он се цару смјерно поклонио, Прије цара стаде бесједити: „Свијех сам ти, царе, објесио, Објесио девет Југовића,

185 Твога старца стара Југ-Богдана „На муке сам ударио тешке,

9

„Обје сам му очи извадио,
„Повадио клијентима зубе,
„Извадио језик на вилице,

190 Расјекао на четири стране, „Објесио о четири гране: „Које чудан, да се чуду чуди, „Ко ли страшив, да не смије проћи. “ Кад то зачу госпођа Милица,

195 Процвиљела, као кукавица : За што, царе? ако Бога знадеш! „Од мојијех девет милих брата „ШІто ти мене једног не остави, „Најмлађега, ја најстаријега,

200 „Тебе дику, а мене заклетву? Већ мостави јадну без заклетве, „Да ти кукам, као кукавица, „Да преврhем, као ластавица.“ Каде зачу славан цар Лазаре,

205 То је њему врло җао било, Паке стаде царе бесједити: „0 Милошу, моја вјерна слуго! „Да си знао, ка” што знао ниси, „Да оставиш од девет једнога,

210 „Најмлађега, ја најстаријега, „Да те држим поред своје главе, „Да те раним медом и шећером, „Да те појим вином и ракијом, „Да тоблачим свилом и кадивом;

215 „Кад би било по реду мријети, „На тебе би остануло царство.“ Таде Милош стаде бесједити:

66

„Вољан буди, царе, на бесједи! „Свагда сам те послужио вјерно,

220 „А данас те послужио нисам : „Ни једнога погубио нисам, „Пугубио, ни стара ни млада ; Но пратио ка старом Пазару „Ка војводи Рељи Крилатоме,

225 „Да их Реља у тамницу баци, „Да их рани медом и жекером, „А да поји вином и ракијом, „Доке нам се, царе, поодљутиш; „Сад им суди, како ти је драго.

230 „Но чу ли ме, славан царе Лазо! „Згодно су нам начинили цркву ; „Но положи мајсторима благо, Мајсторима, што сте погодили. То је царе њега послушао,

235 Све положи мајсторима благо, Па спремише коње витезове, На добре се коње дохитише, Оде царе цркви Раваници, Да он види, кака му је црква.

240 Кад је царе био према цркви, Сину црква, као јарко сунце, Коњу ждрака у очи удари, Под царем је коњиц поскочио, и са себе цара обалио

245 Ту се зове Царево Бупило *"),

Како тадај, тако и данаске. 10) Нијесам могао дознати, да ли се онуда гдје каково

мјесто тако зове.