30

35

40

Онда Милош поче да попева,
А красну је песму започео
Од сви наши бољи и старији,
Како јкоји држ'о краљевину
По честитој по Mahедонији,
Како себе има задужбину;
А Марк у је песма омилила,
Наслони се седлу на облучје,
Марко спава, Милош попијева ;
Зачула га вила Равијојла,
Па Милошу поче да отпева,
Милош пева, вила му отпева ,
Лепше грло у Милоша царско,
Јесте лепше него је у виле; “)
Расрди се вила Равијојла,
Пак одскочи у Мироч планину,
Запе лука и две беле стреле,
Једна удри у грло Милоша,
Друга уд’ри у срце јуначко.
Рече Милош: „Јао моја Мајко!
„Јао Марко, Богом побратиме!
„Јао брате, вила ме устрели!
„А нисам ли тебе беседио,
„Да не певам кроз Мироч планину ?
А Марко се трже иза санка,
Па одскочи с коња шаренога,
Добро Шарцу колане потеже,

45

50 55

60

65

Шарца коња и грли и љуби:
„Јао Шаро, моје десно крило!
„Достигни ми вилу Равијојлу,
Чистим ћу те сребром потковати,
Чистим сребром и жеженим златом;
„Покрићу те свилом до колена,
„Од колена ките до копита;
„Гриву ћу ти измешати златом,
„А поткитит ситнијем бисером;
„Ако ли ми не достигнеш виле,
Оба ћу ти ока извадити,
Све четири ноге подломити,
„Па ћу т” овде тако оставити,
„Те се туци од јеле до jеле,
„К'о ја Марко без мог побратима. “
Довати се Шарцу на рамена,
Пак потрча кроз Мироч планину.
Вила лети по връу планине,
Шарац језди по среди планине,
Ни где виле чути ни видети.
Кад је Шарац сагледао вилу,
По с три копља у висину скаче,
По с четири добре унапредак,
Брзо Шарац достигао вилу;
Кад се вила виде на невољи,
Прну jадна небу под облаке,
Потеже се буздованом Марко
Пустимице добро нештедице,
Белу вилу међ' плећи удари,
Обори је на земљицу чарну,
Пак је стаде бити буздованом:

70

75

80

85 90

95

99

100

Преврће је с десне на лијеву, Пак је бије шестопером златним: „За што, вило, да те Бог убије! „За шт” устрели побратима мога? „Дај ти биље ономе јунаку, „Јер се не ћеш наносити главе.“ Cта га вила Богом братимити: „Богом брате, Краљевићу Марко! Вишњим Богом и светим Јованом! „Дај ме пуштај у планину живу, „Да наберем по Мирочу биља, „Да загасим ране на јунаку. “ Ал' је Марко милостив на Бога, Ажалостив на срцу јуначком, Пусти вилу у планину живу, Биље бере по Мирочу вила, Биље бере, често се одзива: „Сад ћу доћи, Богом побратиме!“ Набра вила по Мирочу биља, и загаси ране на јунаку: Лепше грло у Милоша царско, Јесте лепше него што је било, А здравије срце у јунаку, Баш здравије него што је било. Оде вила у Мироч планину, Оде Марко с побратимом својим, Отидоше Поречкој крајини, и Тимок су воду пребродили На Брегову селу великоме, Па одоше крајини Видинској; Али вила међ вилама каже:

105

110

115

„0 чујете, виле другарице!
„Не стрељајте по гори јунака
„Док је гласа Краљевића Марка
„И његова видовита Шарца
„И његова шестопера златна;
„Што сам јадна од њег” претрпила!
и једва сам и жива остала.“

120

39.

Марко Краљевић и Љуш и ца

Богдан.

Пораниле три Српске војводе
Од Косова уз кршно приморје:
Једно беше од Прилипа Марко,
Друго бјеше Реља од Пазара,
Треће бјеше Милош од Поцерја;
Ударише покрај винограда,
Винограда Бутице Богдана.
Игра коња Реља од Пазара,
Нагони га преко винограда,
Па он ломи грозна винограда;
Вели њем у од Прилипа Марко:
„Прођ се, Реља, грозна винограда;
„Да ти знадеш, чиј су виногради,
„Далеко би коња обгонио:
„Виноград је љутице Богдана.
„Ја сам једном овуда прошао
„И момио грозна винограда,
„Припази ме љутица Богдане

10

15

99

„На кобили танкој бедевији; „Ја не смједох шчекати Богдана, 20 „Већ побјегох уз кршно приморје; „Поћера ме љутица Богдане „На његовој танкој бедевији: „Да ми не би Шарца од мејдана, „Доиста ме уватити шћане;

25 „Већ ми Шарац стаде одмицати, „А кобила поче остајати; „Кад то виђе Бутица Богдане, „Он потеже тешку топузину, „Пушћа за мном уз кршно приморје, 30 „Довати ме по свилену пасу, „Побратиме, сапом од топуза, „Шћера мене за уши Шарину, „Једва му се у седло повратих „И утекох уз кршно приморје.

35 „Има од тад” седам годиница, „Већ овуда нијесам прошао.“ Истом они у бесједи бјеху, Док се прамен запођеде таме Винограду уз равно приморје;

40 Погледаше три Српске војводе, Ал ето ти љутице Богдана и са њиме дванаест војвода! Кад то виђе Краљевићу Марко, Он бесједи Рељи и Милошу:

45 „Чујете ли, до два побратима! „Ето нама Бутице Богдана, „Сва три ћемо изгубити главе, „Већ ходите, да ми побјегнемо.“