Page images
PDF
[ocr errors]

Онда Милош поче да попева,
А красну је песму започео
Од сви наши бољи и старији,
Како ј који држо краљевину
По честитој по Маћедонији,
Како себе има задужбину;
А Марку је песма омилила,
Наслони се седлу на облучје,
Марко спава, Милош попијева:
Зачула га вила Равијојла,
Па Милошу поче да отпева,
Милош пева, вила му отпева.
Лепше грло у Милоша царско,
Јесте лепше него је у виле;“)
Расpди се вила Равијојла,
Пак одскочи у Мироч планину,
Запе лука и две беле стреле,
Једна удри у грло Милоша,
Друга удри у срце јуначко.
Рече Милош: „Јао моја Мајко!
„Јао Марко, Богом побратиме!
„Јао брате, вила ме устрели!
„А нисам ли тебе беседио,

„Да не певам кроз Мироч планину?“

А Марко се трже иза санка,
Па одскочи с коња шаренога,
Добро Шарцу колане потеже,

[merged small][ocr errors][ocr errors][ocr errors][merged small]

Ваља да су се и прије натпијевали, па му вила за то

[merged small][ocr errors]

Шарца коња и грли и љуби:
„Јао Шаро, моје десно крило!
„Достигни ми вилу Равијојлу,
„Чистим ћу те сребром потковати,
„Чистим сребром и жеженим златом;
„Покрићу те свилом до колена,
„Од колена ките до копита;
„Гриву ћу ти измешати златом,
„А поткитит ситнијем бисером;
„Ако ли ми не достигнеш виле,
„Оба ћу ти ока извадити,
„Све четири ноге подломити,
„Па ћу т” овде тако оставити,
„Те се туци од јеле до јеле,
„Ко ја Марко без мог побратима.“
Довати се Шарцу на рамена,
Пак потрча кроз Мироч планину.
Вила лети по врљу планине,
Шарац језди по среди планине,
Ни где виле чути ни видети.
Кад је Шарац сагледао вилу,
По с три копља у висину скаче,
По с четири добре у напредак,
Брзо Шарац достигао вилу;
Кад се вила виде на невољи,
Прну јадна небу под облаке,
Потеже се буздованом Марко
Пустимице добро нештедице,
Белу вилу међ' плећи удари,
Обори је на земљицу чарну,
Пак је стаде бити буздованом:

[merged small][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors]

Преврће је с десне на лијеву,
Пак је бије шестопером златним:
„За што, вило, да те Бог убије!
„За шт” устрели побратима мога? 90
„Дај ти биље ономе јунаку,
„Јер се не ћеш наносити главе.“
Ста га вила Богом братимити:
„Богом брате, Краљевићу Марко!
„Вишњим Богом и светим Јованом! 95
„Дај ме пуштај у планину живу,
„Да наберем по Мирочу биља,
„Да загасим ране на јунаку.“
Ал' је Марко милостив на Бога,
А жалостив на срцу јуначком, 100
Пусти вилу у планину живу,
Биље бере по Мирочу вила,
Биље бере, често се одзива:
„Сад ћу доћи, Богом побратиме!“ -
Набра вила по Мирочу биља, 105
И загаси ране на јунаку:
Лепше грло у Милоша царско,
Јесте лепше него што је било,
А здравије срце у јунаку,
Баш здравије него што је било. 110
Оде вила у Мироч планину,
Оде Марко с побратимом својим,
Отидоше Поречкој крајини,
И Тимок су воду пребродили
На Брегову селу великоме, 115
Па одоше крајини Видинској,
Али вила међ' вилама каже:

„О чујете, виле другарице!
„Не стрељајте по гори јунака
„Док је гласа Краљевића Марка
„И његова видовита Шарца 120
„И његова шестопeрa златна;
„Што сам јадна од њег” претрпила!
„И једва сам и жива остала.“

39.

Марко Краљевић и Љут и ца
Богдан.

Пораниле три Српске војводе
Од Косова уз кршно приморје:
Једно бјеше од Прилипа Марко,
Друго бјеше Реља од Пазара,
Треће бјеше Милош од Поцерја; 5
Ударише покрај винограда,
Винограда Љутице Богдана.
Игра коња Реља од Пазара,
Нагони га преко винограда,
Па он ломи грозна винограда; 10
Вели њему од Прилипа Марко:
„Прођ" се, Реља, грозна винограда;
„Да ти знадеш, чиј су виногради,
„Далеко би коња обгонио:
„Виноград је Љутице Богдана. 15
„Ја сам једном овуда прошао
„И ломио грозна винограда,
„Припази ме Љутица Богдане

[ocr errors]

„На кобили танкој бедевији;
„Ја не смједох шчекати Богдана,
„Већ побјегох уз кршно приморје;
„Поћера ме Љутица Богдане
„На његовој танкој бедевији:
„Да ми не би Шарца од мејдана,
„Доиста ме уватити шћаше,
„Већ ми Шарац стаде одмицати,
„А кобила поче остајати;
„Кад то виђе Љутица Богдане,
„Он потеже тешку топузину,
„Пушћа за мном уз кршно приморје,
„Довати ме по свилену пасу,
„Побратиме, сапом од топуза,
„Шћера мене за уши Шарину,
„Једва му се у седло повратих
„И утекох уз кршно приморје.
„Има од тад седам годиница,
„Већ овуда нијесам прошао.“
Истом они у бесједи бјеху,
Док се прамен запођеде таме
Винограду уз равно приморје;
Погледаше три Српске војводе,
Ал' ето ти Љутице Богдана
И са њиме дванаест војвода!
Кад то виђе Краљевићу Марко,
Он бесједи Рељи и Милошу:
„Чујете ли, до два побратима!
„Ето нама Љутице Богдана,
„Сва три ћемо изгубити главе,
„Већ ходите, да ми побјегнемо.“

[merged small][merged small][merged small][ocr errors][ocr errors][ocr errors]
« PreviousContinue »