„Хајде, селе, на танке чардаке, „Запало ти у вијеку твоме, „Да обираш три Српске војводе, „Што их данас у свијету нема, „Да ти братац стече пријатеље, „А ти, селе, да судомиш дивно.“ Сестра брату ријеч проговара: „Хајде, брале, на танке чардаке, „Те пиј шњима вино и наздрављај, „Ето сестре на танке чардаке. « Оде лека одмах к војводама Те сјећаху браћа на чардаку, Стаде звека висока чардака, Зазвечаше ситни басамаци, Потковице ситне на папучам", Ал' ето ти буљук ђевојака, Међу њима Росанда ђевојка ; А кад Роса дође на чардаке, Сину чардак на четири стране Од њезина дивна одијела, Од њезина стаса и образа. Погледнуше три Српске војводе, Погледнуше, па се застидише, Зайсто се Роси зачудише. Млого Марко чуда сагледао, и виђао виле на планини, и имао виле посестриме, Ни од шта се није препанно, Ни сода шта Марко застидио ; Баш се Роси бјеше зачудио, и од Леке с мало застидише,

Погледнуше у земљицу црну.
А то гледа Лека капетане,
Гледа сестру, погледа војводе,
Не ће л' који јунак проговорит
Јали шњиме, ја” станком ђевојком;
А кад виђе, ђе војводе муче,
Он ти сестру разумљује своју:
„Бирај, селе, кога тебе драго
„А од ове три војводе младе:
„Ти ако си, сестро, наумила
„Узет", секо, доброга јунака,
„Који ће нам образ освјетлати,
„Освјетлати на сваком мегдану,
„На мегдана сваког излазити,
„Узми, селе, Краљевића Марка,
„Хајде шњиме у Прилипа града,
„Тамо тебе лоше бити не ће;
„Ако ли си, селе, наумила
„Узет', селе, дилбера јунака,
„Коме снаге и љепоте нема,
„Нити има стаса и образа
„У свој земљи на четири стране,
„Узми, селе, војводу Милоша,
„Хајде шњиме ка пољу Косову,
„Ни тамо ти лоше бити не hе;
„Ако ли си, сестро, наумила,
„Да ти узмеш крилата јунака,
„Да га грлиш, а да се поносиш,
„Узми, селе, Рељу Крилатога,
„Хајде шњиме ка Јењи Пазару,
„Ни тамо ти лоше бити не ће.“

Ја кад зачу Росанда ћевојка,
По длану се дланом ошинула,

445 Звекну чардак на четири стране, Грдну Роса ријеч. започела: „Фала Богу, Фала истиноме! „Свакоме се могу дочудити „И свакоме јаду досјетити,

450 „А не могу свој Призренској земљи, „Ја на коме држи капетанство, „На манитом Леки капетану! „Камо памет ? ти је не имао! „А у што си, брате, преумно? .455 „На што си се данас преварио? „Вољела бих с'једу косу плести „У Призрену, нашој царевини, „Но ја поћи у Прилипа града, „Маркова се називати љуба;

460 „Јел је Марко Турска придворица, „Са Турцима бије и сијече, „Ни ће имат” гроба ни укопа, „Ни ће с Марку гроба опојати. „Што ће мене код љепоте моје, 465 „Бидем љуба Турске придворице? *) „Ни ту ти се не бих ражљутила, „Те се вараш Марку рад” јунаштва, „Но се на те јесам „Шта с видио, шта си смилoвao 470 „А на томе војводи Милошу,

4

,

б) у овоме је стиху из почетка изостављено да, да не би

један слог био више.

ТА

480

ra

„Бе је виђен, ђе је снажан јунак;
„Јеси л' чуо, ђе причају људи,
„Бе ј Милоша кобила родила,
„А некака сура бедевија,
„Бедевија, што ждријеби ждрале,
„Нашли су га јутру у ерђели,
„Кобила та сисом одојила,
„С тога снажан, с тога висок јесте?
„Ни ту ти се не бих ражљутила,
„Но се јесам, брате, ражљутила,
„Што ми кажеш Рељу Крилатога.
„Камо памет ? ти је изгубио!
„Камо језик ? њим не говорио!
„Што ти, брате, Рељу не упита,
„Од кога је ђела и кољена ,
„Ко ли отац, ко л његова мајка ?
„Ја сам чула, ђе причају људи,
„Да је Реља Пазарско копиле,
„Нашли су га јутру на сокаку,
„Јеђупкиња њега одојила,
„С тога има крила и окриље.
„Не һу томе поћи ни једноме. “
То изрече, оде низ чардаке.
Запали се образ од образа,
А застиди јунак од јунака.
Плану Марко, као огањ живи,
Па поскочи на ноге лагане.
фати бритку сабљу с чивилука, .
Шhаше Леки главу да укине;
Милош скочи, те уфати Марка,
У руке му сабљу уфатио:

495

500

„к себе руке, Краљевићу Марко! „Остав' сабљу, да је Бог убије! „Би л оваког брата иштетио, „Који нас је красно дочекао, „А са једне грдне копилице, „И сву Леки земљу расплакао ?“. Не да Милош Леки кидисати. Виђе Марко, па се досјетио, Не шће њему сабљу отимати, Но погледну пињал за појасом, Па потрча низ танке чардаке; Кад се Марко земље довaтио и на земљи камене калдрме Али Роса близу куле била, Онколиле Росанду ђевојке, Држе скуте и држе рукаве, Виђе Марко, па из грла викну: „0 февојко, поносита Росо! „А тако ти те младости твоје! „Ну одбаци од себе ћевојке, „A обрни к мене твоје лице, „E се, Росо, јесам застудио „На чардаку од брата твојега, „Те те, Росо, добро не сагледах, „А кад дођем у Прилипа града, „Хоће мене сестра досадити „Питајући: „Каква бјеше Роса ?.. . „Обрни се, да ти виђу лице. “ Ађевојка одћушну ћевојке, Поврати се и обрну лице: . „Виђи, Марко, и сагледај Росу. “