„А гди станеш, да чемерикујеш; „А мене је заболела глава, „А од срца преболети не ћу. “ То изусти, па душицу пусти. Тад” je Лазо сватом беседио: „Сад на ноге, кићени сватови! „С нараци јој раку ископајте, „А сабљама сандук сателите, „Више главе ружу усадите, „Око гроба клупе направите, „Ниже ногу бунар ископајте: Рад” мириса нек се ружом ките, „Од умора на клупе седају, „А од жеђи ладне воде пију.“ Често Лазо на гроб излазио, Па је пит'о своју заручницу: „Јел” ти, душо, земља дотешчала?.. Девојка му мртва одговара : „Није мени земља дотешчала, „Већ је тешка материна клетва. “
Јован и дивски сша рјешина.
(из Црне горе).
Цар хоћаше изгубити љубу,
Цар хоћаше, и невоља му је,
Е му љуба много закривила,
и за то је царе помрзио;
Mа је слуге изгубит не даду,
Но се моле цару честитоме,
Те госпођу своју измолише:
Цар је своје слуге послушао,
Поклони јој живот за годину.
Она сина имаше Јована,
Па ћетету своме говорила :
„0 камо те, мој Јоване сине!
„Хоћеш ми се одрицат” од мајке ?“
Дијете су сузе пропануле,
Па дијете мајци говорило :
„Чујеш ли ме, моја мила мајко!
„Ја һу с тобом по свјету бјежати. “
A њему је мајка говорила:
„Хајд” уљези цару у сараје,
Те изведи гојена Лабуда,
„Да бјежимо, синко, по свијету.“
Скочи Јован од земље на ноге,
Те је мајку своју послушао
(А нема му до петнаест љетах),
и Лабуда свога изводио,
Бачише се њему орамена ;
Но је Јован мајци говорио :
„А за Бога, моја мила мајко!
„Кад модвоји од оца мојега,
„Који нема до мене једнога,
„Куд ћемо се, мајко, дијевати?“
А мајка је сину говорила :
„Да бјежимо, синко, по свијету,
„А од цара и мога и твога,
„А далеко тридесет конаках,
„Бе не царе ни чути не може,
„А некмоли очима виђети.“
Они бјеже земљом и свијетом,
Док дођоше удивску планину,
Ту нађоше студену пећину,
Али у њу седамдесет дивах,
Међу њима дивски старјешина.
Кад Јована диви угледаше,
Кренуше се, да му узму главу;
Жесток ли је лудани Јоване!
Од бедрице сабљу извадио,
Слободно је њима ударио,
и посјече седамдесет дивах,
А скри му се дивски старјешина.
Он је с мајком нојцу боравио ;
А кад сјутра дан изора дође,
Но се Јован стрпљети не мога”,
Већ он у лов у планину пође
На његова гојена Лабуда,
Те он лови срне и кошуте;
Кад пo пoдне сунце навалило,
Он отиде у пећину к мајци
и донесе срну и кошуту,
Да зарани одaгнату мајку.
Но му мајка тадер бесједила:
„о Јоване, хајде пред пећину,
„Те почини трудан и уморан.“
Он послуша родитеља свога.
Хитро Јован пред пећину пође,
А мајка му дива угледала
У пећину, дивск у старјешину,
Па јој дивски старјешина вика :
„Хајд овамо, Јованова мајко!
„Ходи к мене, да ашикујемо.“
А она му тадер бесједила :
„Ходи к мене, дивски старјешина!
„Ходи к мене, да ми лице љубиш. “
А он јој је тадер говорио :
Ја не смијем од Јована твога,
„Који згуби седамдесет дивах,
„Но кад дође Јован у пећину,
„А ти твоје дијете упитај,
„Боји ли се до Бога и кога,
Па најприје игру заметните,
„Проклетога у руке прстена,
Око њега те се куне криво,
„Дијете је лудо и невјешто,
Ти ћеш њега ласно надиграти,
„Пак му свежи руке наопако,
„А ја ћу га онда погубити,
,, Пак ћем” онда ми ашиковати.
А кад Јован у пећину дође,
Вечераше господску вечеру,
Па му тадер мајка говорила:
oЈоване, мој једини сине!
„Ти изгуби седамдесет дивах,
„А ти идеш, синко, планинама,
„Бојиш ли се до Бога и кога ?“
Но јој Јован ријеч говорио:
„Ја се бојим Бога великога,
„Не бојим се никаква јунака,
„Доклен ми је гојени Лабуде.“
Тад Јовану бесједила мајка :
„0 Јоване, мој једини сине!
„Ми смо јадни, синко, обојица,
„Ход", да малу игру заметнемо.“ Јован своју послушао мајку, Па је шњоме игру заметнуо, Понајпријед у руке прстена; Он могаше надиграти мајку, Он могаше, него не хоћаше, Но је њега мајка надиграла : „Ја сам тебе, дијете, добила.“ Па му обје савезала руке Од лакатах те до врх нокатах; Луди Јован растегну рукама, На седморо коноп раскинуо. Када сјутра дан и зора дође, Јован пође у лов у планину. Кад на друму царевоме дође, Из свијета срете ћириције и пред њима ћирицију Рада, Бe hepajу шездесет товарах Све на головина ишенице; Јован им се на пут учинио , и пред њима капицу скинуо: Молим ви се, браћо из свијета, „Продајте ми шездесет товарах „Све на голо вина ишенице, „Да ја раним одагнату мајку, „Да ви платим жутијем дукатом. "Кириције робу му продале; Но га пита ћириција Раде: „А тако ти, дијете Јоване! Бе је твоја остарала мајка ?“ Јован мајку у пећину каже;
|