„А гди станеш, да чемерикујеш; "А мене је заболела глава, „А од срца преболети не ћу.“ То изусти, па душицу пусти. Тад је Лазо сватом беседио: „Сад на ноге, кићени сватови! „С наџаци јој раку ископајте, „А сабљама сандук сатешите, „Више главе ружу усадите, Око гроба клупе направите,
„Ниже ногу бунар ископајте:
„Рад мириса нек се ружом ките, „Од умора на клупе седају, „А од жеђи ладне воде пију." Често Лазо на гроб излазио, Па је пит’о своју заручницу: „Јелти, душо, земља дотешчала ?“ Девојка му мртва одговара: „Није мени земља дотешчала, Већ је тешка материна клетва.
Јован и дивски сшарјешина.
Цар хоћаше изгубити љубу, Цар хоћаше, и невоља му је, Е му љуба много закривила, И за то је царе помрзио; Ма је слуге изгубит не даду, Но се моле цару честитоме, Те госпођу своју измолише:
Цар је своје слуге послушао, Поклони јој живот за годину. Она сина имаше Јована, Па ђетету своме говорила: „О камо те, мој Јоване сине!
Хоћеш ли се одрицат’од мајке ?“ Дијете су сузе пропануле,
Па дијете мајци говорило:
,Чујеш ли ме, моја мила мајко!
"Ја ћу с тобом по свјету бјежати.“
А њему је мајка говорила:
„Хајд уљези цару у сараје,
„Те изведи гојена Лабуда,
„Да бјежимо, синко, по свијету." Скочи Јован од земље на ноге,
Те је мајку своју послушао
(А нема му до петнаест љетах), И Лабуда свога изводио, Бачише се њему о рамена ; Но је Јован мајци говорио: „А за Бога, моја мила мајко! „Кад м3 одвоји од оца мојега, „Који нема до мене једнога, „Куд ћемо се, мајко, дијевати?“ А мајка је сину говорила: „Да бјежимо, синко, по свијету, „А од цара и мога и твога,
А далеко тридесет конаках, "Бе не царе ни чути не може, „А некмоли очима виђети.“ Они бјеже земљом и свијетом,
Док дођоше у дивску планину, Ту нађоше студену пећину, Али у њу седамдесет дивах, Међу њима дивски старјешина. Кад Јована диви угледаше, Кренуше се, да му узму главу; Жесток ли је лудани Јоване! Од бедрице сабљу извадио, Слободно је њима ударио, И посјече седамдесет дивах, А скри му се дивски старјешина. Он је с мајком нојцу боравио ; А кад сјутра дан и зора дође, Но се Јован стрпљети не мога, Већ он у лов у планину пође На његова гојена Лабуда, Те он лови срне и кошуте; Кад по подне сунце навалило, Он отиде у пећину к мајци И донесе срну и кошуту, Да зарани одагнату мајку. Но му мајка тадер бесједила : "О Јоване, хајде пред пећину, „Те почини трудан и уморан.“ Он послуша родитеља свога. Хитро Јован пред пећину пође, А мајка му дива угледала У пећину, дивску старјешину, Па јој дивски старјешина вика: „Хајд овамо, Јованова мајко! „Ходи к мене, да ашикујемо. “
А она му тадер бесједила :
"Ходи к мене, дивски старјешина! „Ходи к мене, да ми лице љубиш. “ А он јој је тадер говорио: Ја не смијем од Јована твога, „Који згуби седамдесет дивах, „Но кад дође Јован у пећину, „А ти твоје дијете упитај, „Боји ли се до Бога и кога, „Па најприје игру заметните, „Проклетога у руке прстена, Око њега те се куне криво, „Дијете је лудо и невјешто, Ти ћеш њега ласно надиграти, „Пак му свежи руке наопако, „А ја ћу га онда погубити, ,,Пак ћем, онда ми ашиковати. “ кад Јован у пећину дође,
Вечераше господску вечеру, Па му тадер мајка говорила : „О Јоване, мој једини сине! "Ти изгуби седамдесет дивах, "А ти идеш, синко, планинама „Бојиш ли се до Бога и кога?" Но јој Јован ријеч говорио: „Ја се бојим Бога великога, „Не бојим се никаква јунака, „Доклен ми је гојени Лабуде.“ Тад Јовану бесједила мајка: „О Јоване, мој једини сине! „Ми смо јадни, синко, обојица,
„Ход, да малу игру заметнемо.“ Јован своју послушао мајку, Па је шњоме игру заметнуо, Понајпријед у руке прстена; Он могаше надиграти мајку, Он могаше, него не хоћаше, Но је њега мајка надиграла : „Ја сам тебе, дијете, добила.“ Па му обје савезала руке
Од лакатах те до врх нокатах ; Луди Јован растегну рукама, На седморо коноп раскинуо. Када сјутра дан и зора дође, Јован пође у лов у планину. Кад на друму царевоме дође, Из свијета срете ћириџије И пред њима ћириџију Рада, Бе ћерају шездесет товарах Све на голо вина и шенице; Јован им се на пут учинио, И пред њима капицу скинуо: , Молим ви се, браћо из свијета, „Продајте ми шездесет товарах
Све на голо вина и шенице,
„Да ја раним одагнату мајку, „Да ви платим жутијем дукатом. “ Ћириџије робу му продале; Но га пита ћириџија Раде: „А тако ти, дијете Јоване! „Бе је твоја остарала мајка ?“ Јован мајку у пећину каже;
« PreviousContinue » |