Page images
PDF
EPUB

Пак проћера коња на капију. Ал ето ти старог Југ-Богдана и за њиме седам Југовића, Све је седам устављала редом, Ал' ниједан ни гледати не ће. Мало време за тим постајало, Ал' ето ти Југовић-Воина, и он води цареве једеке Покривене са сувијем златом, Она под њим увати кулаша, и склопи му руке око врата, Па и њему стаде говорити: „0 мој брате, Југовић-Воине! „Цар је тебе мене поклонио, „И тебе је благосов казао, „Да даш једек” коме тебе драго, Да останеш са мном у Крушевцу, „Да имадем брата од заклетве.“ Вели њојзи Југовић Воине: „Иди, сестро, на бијелу кулу; „Не бих ти се јунак повратио, „Ни цареве једeкe пустио, „Да бих знао, да бих погинуо; „Идем, сејо, у Косово равно „За крст часни крвцу прољевати „И за вјеру с браћом умријети.“ Пак проћера коња на капију. Кад то виђе царица Милица, Она паде на камен студени, Она паде, пак се обезнани; Ал ето ти славнога Лазара,

Н

[ocr errors]

100

105

110

Када виђе госпођу Милицу, УД'рише му сузе низ образе; Он с обзире с десна на лијево, Те дозивље слугу Голубана : „Голубане, моја вјерна слуго! „Ти одјаши од коња лабуда, „Узми госпу на бијеле руке, „Пак је носи на танану кулу; „Од мене ти Богом просто било! „Немој иһи на бој на Косово, „Већ остани у бијелу двору.“ Кад то зачу слуга Голубане, Проли сузе низ бијело лице, Па одсједе од коња лабуда, Узе госпу на бијеле руке, Однесе jе на танану кулу; Ал' свом срцу одољет не може, Да не иде на бој на Косово, Већ се врати до коња лабуда, Посједе га, оде у Косово. Кад је сјутра јутро освануло, Долећеше два врана гаврана Од Косова поља широкога, и падоше на бијелу кулу, Баш на кулу славнога Лазара, Један гракће, други проговара: „Да л' је кула славног кнез-Лазара? „Ил у кули нигђе никог нема ? То из куле нитко не чујаше, Већ то чула царица Милица, Па излази пред бијелу кулу,

115

120

125

. . 130

135

140

Она пита два врана гаврана:
„Ој Бога вам, два врана гаврана!
„Одкуда сте јутрос полећели?
„Нијесте ли од поља Косова?
„Виђесте ли двије силне војске ?
„Јесу ли се војске удариле?
„Чија ли је војска задобила ?“
Ал' говоре два врана гаврана :
„Ој Бога нам, царице Милице!
„Ми смо јутрос од Косова равна,
„Виђели смо двије 'силне војске;
„Војске су се јуче удариле,
„Обадва су цара погинула
„Од Турака нешто и остало,
„А од Срба и што је остало,
„Све рањено и искрвављено.“
Истом они тако бесјећаху,
Ал ето ти слуге Милутина,
Носи десну улијевој руку,
На њему је рана седамнаест,
Вас му, коњиц у крв огрезнуо;
Вели њему госпођа Милица:
„Што је, болан! слуго Милутине ?
„Зар издаде цара на Косову ?
Ал' говори слуга Милутине:
„Скин ме, госпо, са коња витеза,
„Умиј мене студеном водицом,
„И залиј ме црвенијем вином ;
„Тешке су ме ране освојиле. “
Скиде њега госпођа Милица,
и уми га студеном водицом,

145

150

155

160 "

165

170

175

и зали га црвенијем вином. Кад се слуга мало повратио, Пита њега госпођа Милица: „Што би, слуго, у пољу Косову? „Те погибе славни кнеже Лазо ? „Бе погибе стари Југ Богдане ? „Бе погибе девет Југовића? „Бе погибе Милош војевода? „Бе погибе Вуче Бранковићу? „Бе погибе Бановић Страхиња 24. Тада слуга поче казивати: „Сви осташе, госпо, у Косову. „Бе погибе славни кнез Лазаре, „Ту су млога копља изломљена, „Изломљена и Турска и Српска, „Али више Српска, него Турска, „Бранећ", госпо, свога господара, „Господара, славног кнез-Лазара. „А Југ ти је, госпо, погинуо „У почетку, у боју првоме. . „Погибе ти осам Југовића, „Бе брат брата издати не шћеде, „Доклегође један тецијаше; „Још остаде Бошко Југовићу, „Крсташ му се по Косову вија; „Још разгони Турке на буљуке, „Као соко тице голубове. „Те огрезну крвца до кољена, „Ту погибе Бановић Страхиња. „Милош ти је, госпо, погинуо „Код Ситнице код воде студене,

180

185

[ocr errors]

190

а

195

„Бено млоги Турци изгинули;
Милош згуби Турског цар-Мурата
„И Турака дванаест хиљада;
„Бог да прости, ко га је родио!
„Он остави спомен роду Српском,
„Да , се прича и приповиједа
„Док је људи и док је Косова.
„А што питаш за проклетог Вука,
„Проклет био и ко га родио!
„Проклето му племе и кољено!
„Он издаде цара на Косову
„И одведе дванаест хиљада,
„Госпо моја! љутог оклопника.“

200

46.

Пропа са царси ва Српскога.
Полетио соко тица сива
Од Светиње од Јерусалима,
и он носи тицу ластавицу.
То не био сокотица сива,
Веће био светитељ Илија;
Он не носи тице ластавице,
Behе књигу од Богородице,
Однесе је цару на Косово,
Спушта књигу цару на колено,
Сама књига цару беседила :
„Царе Лазо, честито колено!

е ћеш се приволети царству?
„Или волиш царству небескоме,
„Или волиш царству земаљскоме?

« PreviousContinue »