Page images
PDF
[ocr errors]

„Драга секо, Стеванова љубо!
„Не ћу, секо, невере чинити
„Господару и моме и твоме;
„Јер ти ниси на заклетви била,
„Како нас је заклињао кнеже,
„Заклињао, проклињао љуто:
„Ко је Србин и Српскога рода,
„ „И од Српске крви и колена,
„А не дош'о на бој на Косово,
„Од руке му ништа не родило!
„„Рујно вино, ни шеница бела;
„Не имао пољског берићета!
„Ни у дому од срца порода!
„Pђом капо док му је колена!““
„Па ја не смем невере чинити
„Господару и моме и твоме.“
Већ ушета у чардаке горње,
Па пробуди господара свога:
„Устаните, драги господару!
„Јесте нама путовати време.“
Уста Стева на ноге јуначке,
И умива своје лице бело,
И oблaчи господско одело,
Па припаса сабљу оковану,
Па узима кондир вина рујна,
Те напија красну славу Божју
Сретна пута и крста часнога
У свом двору за столом својијем,
Војводи је то и пре и после;“)

[ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors]

т. ј. И прво и пошљедње (нигда више у своме двору

не ће у славу напијати).

Па ишета пред господске дворе,
Уседоше два коња витеза,
Разавише крстате барјаке,
Ударише бубњи и свирале,
Дигоше се Богом путовати.
Бела и је зора забелила
На Косову красном пољу равном,
Сусрете и Косовка девојка,
У руку јој два кондира златна,
Оба златна, ал” обадва празна,
Под пазуом клобук свиле беле,
За клобуком бела кита перја,
У дну перје сребром заливено,
А по среди златом преплетено,
И по вртњу бисером кићено;
Ал' беседи Мусићу Стеване:
„Божја помоћ, моја секо драга!
„Гди си, душо, на ограшју била?
„Откуда ти клобук свиле беле?
„Дај ми, секо, клобук свиле беле,
„Да га познам, кога је војводе;
„А тако ми срећна пута мога
„Невере ти учинити не ћу!“
Ал' беседи Косовка девојка:
„Зраво да си, кнежева војводо!
„Нисам нигди на ограшју била,
„Рано ме је пробудила мајка,
„Ми ранимо те воду грабимо;
„Кад ја дођо на воду Ситницу,
„Ал' Ситница мутна и поводна,
„Носи, брате, коње и јунаке,

у

[ocr errors][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small]

„Турске капе и бијеле чалме, 130
„Красне Српске бијеле клобуке
„Овај клобук близу краја беше,
„Ја загази у воду Ситницу,
„И увати клобук свиле беле,
„Брата имам од мене млађега, 135
„Носим клобук брату рођеноме,
„Ја сам млада мило ми је перје.“
Клобук даде кнежевој војводи,
Чим га виде Мусићу Стеване,
Чим га виде, тим га и познаде, 1ђ()
Просу сузе низ господско лице,
Удари се по колену руком,
Чисти скерлет на колену пуче,
Златна копча на десном рукаву:
„Тешко мени и до Бога мога! 145
„На мени је останула клетва
„Од мојега честитога кнеза.“
Клобук даде Косовки девојки,
Па се маши у џепове руком,
Те јој даде три дуката жута: 150
„Најти, секо, Косовка девојко!
„А ја идем на бој на Косово
„У пресвето име Исусово”),
„Ако Бог да, те се натраг вратим,
„Лепшим ћу те даривати даром: 155
„Ако л”, секо, ја погибо амо,
„Помени ме по пешкешу моме.“
Ударише коње мамузама,

“) Ја мислим, да је овај стих додат у наше вријеме.

Па Ситницу воду пребродише,
Ударише у цареви табор.
Како дође Мусићу Стеване,
Три је паше био и убио,
Кад започе бити четвртога,
Ту погибе Мусићу Стеване
И са њиме Ваистина слуга
И војске му дванаест иљада;
И ту нам је и кнез погинуо.
Ту су Србљи изгубили царство

Честитога цара земаљскога.

18.

Смрти ли ајке Југовића.
(из Хрватске).

Мили Боже, чуда великога!
Кад се слеже на Косово војска,
У тој војсци девет Југовића
И десети стар Јуже Богдане;
Бога моли Југовића мајка,
Да јој Бог да очи соколове
И бијела крила лабудова,
Да одлети над Косово равно,
И да види девет Југовића
И десетог стар-Југа Богдана.
Што молила Бога домолила:
Бог јој дао очи соколове
И бијела крила лабудова,
Она лети над Косово равно,
Мртви нађе девет Југовића

160

165

10

15

И десетог стар-Југа Богдана,
И више њи девет „бојни копља,
На копљима девет соколова,
Око копља девет добри коња,
А поред њи девет љути лава.
Тад” завришта девет добри коња,
И залаја девет љути лава,
А закликта девет соколова;
И ту мајка тврда срдца била,
Да од срдца сузе не пустила,
Већ узима девет добри коња,
И узима девет љути лава,
И узима девет соколова,
Пак се врати двору бијеломе.
Далеко је снае угледале,
Мало ближе пред њу ишетале,
Закукало девет удовица,
Заплакало девет сиротица,
Завриштало девет добри коња,
Залајало девет љути лава,
Закликтало девет соколова;
И ту мајка тврда срдца била,
Да од срдца сузе не пустила.
Кад је било ноћи у по ноћи,
Ал' завришта Дамјанов зеленко;
Пита мајка Дамјанове љубе:
„Снао моја, љубе Дамјанова!
„Што нам вришти Дамјанов зеленко?
„Ал' је гладан шенице бјелице,
„Али жедан воде са Звечана?“
„Проговора љуба Дамјанова:

[merged small][merged small][merged small][ocr errors][merged small][ocr errors]
« PreviousContinue »