Пас ондолен шњима подигнуо,
Кад далеко од пећине били,
Па пећину бјеху угледали,
Па је диву ријеч говорила:
"Ну ход, диве, да ми промислимо,
„Како бисмо њега изгубили,
„Па ми тадер да ашикујемо."
А див јој је ријеч говорио:
„Учини се без невоље бона;
„А кад дође дијете Јоване,
"Он се хоће мајци препанути,
Па ће мајку за понуде питат’:
„„Би ли, мајко, каквијех понудах ?“ “ Ти ћеш њему овако казати:
„„Ја бих, синко, са букве јабуку
„„Из велике воде Калаџијнске;46
"У воду је несита аждаха,
„Што прождире коње и јунаке,
И код ње су два љути арслана, „Што изију живога јунака; „Не би ли га прождрла аждаха, Ил изјели два љути арслана. Па кад Јован у пећину дође, Али бону находио мајку; Сједе Јован мајци више главе, Жалосне га сузе пропануле : „Куку мене, моја мила мајко! „Би ли, мајко, каквијех понудах ?"
Она му је ријеч говорила:
„Ја бих, синко, са букве јабуку
„Из велике воде Калаџијнске,
Чини ми се, би ми боље било.“
Скочи Јован од земље на ноге,
И Лабуда свога узјахао,
Па отиде ноћи без мјесеца,
Хитро Јован к води долазио,
Те дофати са букве јабуку,
А кад био украј воде ладне,
Опази га несита аждаха,
На Јована уриш учињела,
На сабљу је Јован дочекује,
Ал скочише два силни арслана,
А Јовану скачу на Лабуда,
Дијете је срца жестокога,
Оба их је жива уфатио,
Лабуду их за реп савезао,
Поведе их зеленом планином,
У пећину мајци долазио,
И даде јој са букве јабуку.
Кад то виђе Јованова мајка,
Јовану је ријеч говорила:
"О Јоване, да те, синко, питам:
„Буд сам идеш зеленом планином,
„Да туфате од горе хајдуци,
"Да ти спуте обадвије руке,
„Бил ти и што задржало руке?"
А Јован јој тадер говорио:
"Ја бих свашто, мајко, раскинуо,
„До проклето дрндарско тетиво. “
Кад то чула Јованова мајка,
Она скочи од земље на ноге,
И тетиво хитро налазила,
Па је њему руке савезала
Од лакатах те до врх нокатах,
Од нокатах лије крвца црна,
Па је Јован мајци говорио:
„А за Бога, остарала мајко!
„Одријеши моје бјеле руке,
„Јер ми, мајко, обје отпадоше. “
Она трну од земље на ноге,
Хитро дива из пећине вика.
Брзо дивски дође старјешина,
Од Јована муку направише:
Обадва му ока извадише,
Бачише га украј од пећине.
Па су онђе нојцу боравили.
Када сјутра дан и зора дође,
Но се кучка с дивом договара:
„Чујеш ли ме, дивски старјешина!
„Ти дофати лудога Јована,
„Слијепа га на Лабуда бачи,
„Поведи га зеленом планином,
„Те га бачи у јаму студену."
Скочи диве, дофати Јована,
Кад га диве бјеше дофатио,
Стаде цика лудога Јована,
Па их куми Богом великијем:
„Немојте ме у јаму бачиват’
"Но ме бачте на друм у планину.
Но му мајка ни хабера нема,
Већ је она диву говорила:
„Бачи, диве, врага и ђавола.“
Поведе га зеленом планином,
Силну јаму украј друма нађе,
Па га јами у дубљину бачи.
Куд ће дива несрећа такнути!
Али је то Господ наредио,
Те му свеза над јаму Лабуда,
Па отолен у пећину пође.
Мало било, ништа не стануло,
Да је коме жалост послушати:
Стоји цика гојена Лабуда,
Лабуд бије јаму копитима
(Од копитах цјепанице скачу),
Да дофати зубом господара;
Али стаде тутањ уз планину:
Ево иде тридест ћириџија
И пред њима ћириџија Раде,
Кад погледа украј друма пута,
Вишти Лабуд виш луда Јована,
Но говори ћириџија Раде:
„Ну виђите, моја браћо драга!
„Ено Лабуд лудога Јована,
„Бе му пусти у планину вишти,
„Бог зна, му је Јован погинуо;
„Хајте, браћо, да видимо онђе.“
Кад дођоше на јаму студену,
Вишти Лабуд, копитима каже;
Тадар скочи ћириџија Раде,
И састави тридест конопаца,
И засука по два у једнога,
Те направи петнаест комата,
Па се Раде преко паса свеза,
Спустише га тридест ћириџија ;
Ту Јована у животу нађе,
И извади лудога Јована,
Па му бјеле одријеши руке,
Крену да га води по свијету;
Куми Рада дијете Јоване:
„Богом брате, ћириџија Раде!
„Не водите мене по свијету,
„Но ме бачте на пуста Лабуда,
„Зајмите ме води Калаџијнској,
„Е умријех од жеђи јуначке;
„А пођите два три у Косово,
„А у моје Богом посестриме,
„Посестриме крчмарице Јане,
„Нека дође води Калаџијнској,
„Да ме зајми у поље Косово,
„Разумна је ума и памети,
„Гуслара јој у свијету нема,
Не би ли ме гуђет' научила.
То је Раде за Бога примио,
Те га бачи на коња Лабуда,
А зајми га води Калаџијнској,
Ту Јована бјеше оставио,
А сахију посла у Косово.
Кад је Јану хабер допануо,
Хитро двије дозивала слуге,
|