Page images
PDF
EPUB

„Које оно бјеху три војводе,
„Штоно моју крдисаше војску,
„Кад ја иђах кроз Косово равно?"
Тад' говори Јуришићу Јанко:

99

Вољан буди, царе, говорити,

„Кад ме питаш, право ћу ти казат: Штоно бјеше најпрва војвода,

[ocr errors]
[ocr errors]

99

„Што веома разгоњаше Турке,
Нагоњаше у Лаб и Ситницу
„Оно бјеше Краљевићу Марко;
Штоно бјеше за њиме војвода,
„Што веома сјецијаше Турке,
„Оно бјеше нејачак Огњане,
„Мио сестрић Краљевића Марка;
„А што бјеше трећа војевода,
„Штоно сабљу бритку саломио,
„Па на копље набијаше Турке,
„Преко себе у Лаб потезаше,
„Потезаше у Лаб и Ситницу,
„Оно бјеше Јуришићу Јанко,
Ето ти га, царе, у тавници,
"Чини од њег', шта је тебе драго.“
Тад' говори царе Сулејмане:

[ocr errors]
[ocr errors]

„Бре, курвићу, Јуришићу Јанко! „Коју муку најволиш мучити,

[ocr errors]

, Оном ћу ти душу извадити :
"Али волиш по мору пливати,

[ocr errors]

Али волиш на ватри горети,

„Али волиш, да те растргнемо, „Растргнемо коњма на репове?" Тад' говори Јуришићу Јанко:

40

45

50

55

60

65

Вољан јеси, царе, на бесједи; „Ником муке миле мучит нису, „Али веће кад бити не море: „Нисам риба да по мору пливам; „Нисам дрво, да на ватри горим; „Курва нисам, да ме растржете,

[ocr errors]

, Растржете коњма на репове;

Но ја јесам јунак од јунака:

70

„Дај ми, царе, коња разломљена,

75

„Нејахана тридесет година,
„Нејахана, на бој не ћерана;
„И дај мене сабљу посталицу,
„Невађену тридесет година,

[ocr errors]

„Невађену, на бој неношену, „Која се је рђом протурила,

[ocr errors]

Те с' из кора извадит' не море; „Па ме пусти у поље широко,

„А напусти двјеста јаничара,
„Нека мене на сабљам разнесу,
„Нек погинем јунак на јунаштву. "
То је њега царе послушао,
Даде њему коња разломљена,
Нејахана тридесет година,
Нејахана, на бој нећерана;
И даде му сабљу посталицу,
Невађену тридесет година,
Невађену, на бој неношену,
Која се је рђом протурила,
Те с' из кора извадит' не море;
Па га пусти у поље широко,
А за њиме двјеста јањичара.

80

85

90

90

Кад се Јанко коња доватио,
Љуто Јанко коња удараше,
А љуће му коњиц побјегао,
Побјегао пољем широкијем,
За њим трчи двјеста јањичара.
Једно Туре измакнуло било,
Не би л Јанку уграбило главу,
Да у цара узима бакшиша,
Сустигнуло Јуришића Јанка,
Кад се Јанко виђе на невољи,
Он помену Бога истинога,
Од појаса сабљу потегао,
Извади се, ка нова с ковача,
Па дочека оно Туре младо

А на сабљу и на десну руку,
Удари га по свил'ну појасу,
Двије поле са коња падоше.
Туре паде, а Јанко допаде,
Па сустала коња одјахао,
На Турскога ђога узјахао,
И узе му сабљу од појаса,
Па на Турке јуриш учинио.
Пола их је сабљом исјекао,
А пола их цару опремио;
Па отиде пољем широкијем
Двору своме здраво и весело.

100

105

110

115

120

53.

Обрешеније главе кнеза Лазара.

Кад Лазару одсекоше главу
На убаву на пољу Косову,
Од Србља се нико не десио,
Већ се деси једно Туре младо,
Јесте Туре, ал' је од робиње,
Родила га Српкиња робиња,
Па беседи Турско момче младо:
„Ао Турци, моја браћо драга!
„Овој глава једног господара,
„Греота је од Бога једнога,
„Да је кљују орли и гаврани,
„Да је газе коњи и јунаци;“
Узе главу светога Лазара,
Зави у скут коласте аздије,
Па је носи до воде кладенца,
Спушта главу у воду кладенац.
Стајала је глава у кладенцу
Лепо време четрдесет лета,
А убаво на Косову тело,
Ни га једу орли ни гаврани,
Ни га газе коњи ни јунаци.
Мили Боже на свем теби вала!
Подигле се кириџије младе
Од убава Скопља бела града,
Они возе Грке и Бугаре,
Они иду Нишу и Видину,
На Косову конак учинили.

5

10

15

20

25

Вечерале кириџије младе,
Вечерале, пак су ожедниле;
Измеђ себе вењер ужегоше,
Ужегоше вењер јасну свећу,
Они траже воде по Косову.
Намера и намерила била,
Намерила на воду кладенца,
Један вели кириџија млади:
„Ев у води месечине сјајне.“
Други вели кириџија млади:
„Није, браћо, месечина сјајна."
Трећи мучи, ништа не беседи,
Окрену се право ка Истоку,
Па помену Бога истинога,
Ист'ног Бога и светог Николу:
"Помоз Боже, и оче Никола!"
Па загази у воду кладенца,
Те извади из кладенца главу
Светитеља Српскога Лазара,
Па је меће на зелену траву,
И заити воде у кондиру.
Док се жедни водом обредише,
Кад су црној земљи погледали,
Неста главе са зелене траве,
Оде глава преко поља сама,
Света глава до светога тела,
Припоји се како што ј' и била.
Кад у јутру бео дан освану,
Глас дадоше кириџије младе,
Глас дадоше старим свештеником,
И ту дође млого свештеника,

30

35

40

45

50

55

« PreviousContinue »