Па с ондолен шњима подигнуо,
Кад далеко од пећине били,
Па пећину беху угледали,
и Јована угледала мајка,
. 135 Па се она врну у пећину, Па је диву ријеч говорила : „Ну ход, диве, да ми промислимо, „Ево иде дијете Јоване, „Како бисмо њега изгубили,
140 „Па ми тадер да ашикујемо.“ Адив јој је ријеч говорио: „Учини се без невоље бона; „А кад дође дијете Јоване, „Он се хоће мајци препанути,
145 „Па ће мајку за понуде питат:
„Би ми, мајко, каквијех понудах ?“ . „Ти ћеш њему овако казати:
„Ја бих, синко, са букве јабуку „Из велике воде Калацијнске; в 150 „У воду је несита аждаха, „Што прождире Коње и јунаке, „И код ње су два љути арслана, „Што изију живога јунака ; „Не би ли га прождрла аждаха, „Ал' изјели два љути арслана. “ Па кад Јован у пећину дође, Али бону находио мајку; Сједе Јован мајци више главе, Жалосне га сузе пропануле :
160 „Куку мене, моја мила мајко! „Би ли, мајко, каквијех понудах ?“
Она му је ријеч говорила:
„Ја бих, синко, са букве јабуку
„Из велике воде Калацијнске,
„Чини ми се, би ми боље било.“
Скочи Јован од земље на ноге,
и Лабуда свога узјахао,
Па отиде ноћи без мјесеца,
Хитро Јован к води долазио,
и у воду угони Лабуда,
Те дофати са букве јабуку,
А кад био украј воде ладне,
Опази га несита аждаха,
На Јована уриш учињела,
На сабљу је Јован дочекује,
и аждахи главу окин уо;
Ал скочише два силни арслана,
и велику воду замутише,
А Јовану скачу на Лабуда,
Дијете је срца жестокога,
Оба их је жива уфатио,
Лабуду их за реп савезао,
Поведе их зеленом планином,
У пећину мајци долазио,
и даде јој са букве јабуку.
Кад то виђе Јованова мајка,
Јовану је ријеч говорила:
„0 Јоване, да те, синко, питам:
„Буд сам идеш зеленом планином,
„Да туФате од горе хајдуци,
„Да ти спуте обадвије руке,
„Би л' ти и што задржало руке?“
А Јован јој тадер говорио:
„Ја бих свашто, мајко, раскинуо,
„До проклето дрндарско тетиво.“
Кад то чула Јованова мајка,
Она скочи од земље на ноге,
и тетиво хитро налазила,
Па је њему руке савезала
Од лакатах те до врх нокатах,
Од нокатах лије крвца црна,
Па је Јован мајци говорио:
„А за Бога, остарала мајко!
„Одријеши моје б'jеле руке,
„Јер ми, мајко, обје отпадоше. “
Она трну од земље на ноге,
Хитро дива из пећине вика.
Брзо дивски дође старјешина,
Од Јована муку направише:
Обадва му ока извадише,
Бачише га украј од пећине.
Па су онђе нојцу боравили.
Када сјутра дан и зора дође,
Но се кучка с дивом договара:
„Чујеш ли ме, дивски старјешина!
„Ти дофати лудога Јована,
„Слијепа га на Лабуда бачи,
„Поведи га зеленом планином,
„Те га бачи у јаму студену.“
Скочи диве, дофати Јована,
Кад га диве бјеше дофатио,
Стаде цика лудога Јована,
Па их куми Богом великијем:
„Немојте ме у јаму бачиват”
„Но ме бач'те на друм у планину.
Но му мајка ни хабера нема,
Већ је она диву говорила:
„Бачи, диве, врага и ђавола. **
Поведе га зеленом планином,
Силну јаму украј друма нађе,
Па га јами у дубљину бачи.
Куд ће дива несрећа такнути!
Али је то Господ наредио,
Те му свеза над јаму Лабуда,
Па отолен у пећину пође.
Мало било, ништа не стануло,
Да је коме жалост послушати:
Стоји цика гојена Лабуда,
Лабуд биjе jaму копитима
(Од копитах цјепанице скачу),
Да дофати зубом господара;
Али стаде тутањ уз планину:
Ево иде тридест ћириција
и пред њима ћириција Раде,
Кад погледа украј друма пута,
Вишти Лабуд виш” луда Јована,
Но говори ћириција Раде:
„Ну виђите, моја браћо драга!
„Ено Лабуд лудога Јована,
„Бе му пусти у планину вишти,
„Бог зна, му је Јован погинуо;
„Хај’те, браћо, да виднмо онђе.“
Кад дођоше на јаму студену,
Вишти Лабуд, копитима каже;
Тадар скочи ћириција Раде,
и састави тридест конопаца,
и засука по два у једнога,
Те направи петнаест комата,
Па се Раде преко паса свеза,
Спустише га тридест һириција;
Ту Јована у животу нађе,
и извади лудога Јована,
Па му бјеле одријеши руке,
Крену да га води по свијету;
Куми Рада дијете Јоване :
„Богом брате, һириција Раде!
„Не водите мене по свијету,
„Но ме бач'те на пуста Лабуда,
„Зајмите ме води Калацијнској,
„E умријех од жеђи јуначке;
„А пођите два три у Косово,
„А у моје Богом посестриме,
„Посестриме крчмарице Јане,
„Нека дође води Калацијнској,
„Да ме зајми у поље Косово,
„Разумна је ума и памети,
„Гуслара јој у свијету нема,
„Не би ли ме гућет” научила.“
То је Раде за Бога примио ,
Те га бачи на коња Лабуда,
А зајми га води Калацијнској,
Ту Јована бјеше оставио,
А сахију посла у Косово.
Кад је Јану хабер допануо,
Хитро двије дозивала слуге,
|