Па с' ондолен шњима подигнуо,
Кад далеко од пећине били,
Па пећину бјеху угледали,
И Јована угледала мајка,
Па се она врну у пећину,
Па је диву ријеч говорила:
..Ну ход, диве, да ми промислимо,
Ево иде дијете Јоване,
99
99
,,Како бисмо њега изгубили,
,,Па ми тадер да ашикујемо."
А див јој је ријеч говорио:
„Учини се без невоље бона;
„А кад дође дијете Јоване,
,,Он се хоће мајци препанути,
„Па ће мајку за понуде питат :
,,,,Би ли, мајко, каквијех понудах?""
Ти ћеш њему овако казати:
,,,,Ја бих, синко, са букве јабуку
,,,,Из велике воде Калаџијнске:""
„У воду је несита аждаха,
„Што прождире коње и јунаке,
„И код ње су два љути арслана,
„Што изију живога јунака;
,,Не би ли га прождала аждаха,
„Ил’изјели два љути арслана.“
Па кад Јован у пећину дође,
Али бону находио мајку;
Сједе Јован мајци више главе,
Жалосне га сузе пропануле:
„Куку мене, моја мила мајко!
,,Би ли, мајко, каквијех понудах ?"
Она му је ријеч говорила:
„Ја бих, синко, са букве јабуку
„Из велике воде Калаџијнске,
Чини ми се, би ми боље било.“
Скочи Јован од земље на ноге,
И Лабуда свога узјахао,
Па отиде ноћи без мјесеца,
Хитро Јован к води долазио,
И у воду угони Лабуда,
Те дофати са букве јабуку,
А кад био украј воде ладне,
Опази га несита аждаха,
На Јована уриш учињела,
На сабљу је Јован дочекује,
И аждахи главу окинуо;
Ал, скочише два силни арслана,
И велику воду замутише,
А Јовану скачу на Лабуда,
Дијете је срца жестокога,
Оба их је жива уфатио,
Лабуду их за реп савезао
Поведе их зеленом планином,
У пећину мајци долазио,
И даде јој са букве јабуку.
Кад то виђе Јованова мајка,
Јовану је ријеч говорила:
,,О Јоване, да те, синко, питам:
„Буд сам идеш зеленом планином,
„Да т’уфате од горе хајдуци,
,Да ти спуте обадвије руке,
„Би л' ти и што задржало руке?"
А Јован јој е говорио: „Ја бих свашто, мајко, раскинуо, ,,До проклето дрндарско тетиво.“ Кад то чула Јованова мајка, Она скочи од земље на ноге, И тетиво хитро налазила, Па је њему руке савезала Од лакатах те до врх нокатах, Од нокатах лије крвца црна, Па је Јован мајци говорио: ,,А за Бога, остарала мајко! „Одријеши моје б'јеле руке, „Јер ми, мајко, обје отпадоше." Она трну од земље на ноге, Хитро дива из пећине вика. Брзо дивски дође старјешина, Од Јована муку направише: Обадва му ока извадише, Бачише га украј од пећине. Па су онђе нојцу боравили. Када сјутра дан и зора дође, Но се кучка с дивом договара: „Чујеш ли ме, дивски старјешина! „Ти дофати лудога Јована,
Слијепа га на Лабуда бачи, „Поведи га зеленом планином, „Те га бачи у јаму студену.“ Скочи диве, дофати Јована, Кад га диве бјеше дофатио, Стаде цика лудога Јована, Па их куми Богом великијем:
„Немојте ме у јаму бачиват ,,но ме бачите на друм у планину." Но му мајка ни хабера нема, Већ је она диву говорила: „Бачи, диве, врага и ђавола." Поведе га зеленом планином, Силну јаму украј друма нађе, Па га јами у дубљину бачи. Куд ће дива несрећа такнути! Али је то Господ наредио, Te му свеза над јаму Лабуда, Па отолен у пећину пође. Мало било, ништа не стануло, Да је коме жалост послушати: Стоји цика гојена Лабуда, Лабуд бије јаму копитима (Од копитах цјепанице скачу), Да дофати зубом господара; Али стаде тутањ уз планину: Ево иде тридест ћириџија И пред њима ћириџија Раде, Кад погледа украј друма пута, Вишти Лабуд виш’луда Јована, Но говори ћириџија Раде: „Ну виђите, моја браћо драга! „Ено Лабуд лудога Јована, „Бе му пусти у планину вишти, ,,Бог зна, му је Јован погинуо; „Хај те, браћо, да видимо онђе.“ Кад дођоше на јаму студену, Вишти Лабуд, копитима каже;
Тадар скочи ћириџија Раде,
И састави тридест конопаца,
И засука по два у једнога,
Те направи петнаест комата,
Па се Раде преко паса свеза,
Спустише га тридест ћириџија;
Ту Јована у животу нађе,
И извади лудога Јована,
Па му б'јеле одријеши руке,
Крену да га води по свијету;
Куми Рада дијете Јоване :
„Богом брате, ћириџија Раде!
,,Не водите мене по свијету,
,,Но ме бачте на пуста Лабуда,
„Зајмите ме води Калаџијнској,
„Е умријех од жеђи јуначке;
„А пођите два три у Косово,
„А у моје Богом посестриме,
„Посестриме крчмарице Јане,
,,Нека дође води Калаџијнској,
„Да ме зајми у поље Косово,
„Разумна је ума и памети,
„Гуслара јој у свијету нема,
„Не би ли ме гуђет' научила.
То је Раде за Бога примио,
Те га бачи на коња Лабуда,
А зајми га води Калаџијнској,
Ту Јована бјеше оставио,
А сахију посла у Косово.
Кад је Јану хабер допануо,
Хитро двије дозивала слуге,
|