Page images
PDF

Оде право бијелу Костуру.
Када дође Мини од Костура,
Ал' он сједи, рујно пије вино,
А Маркова служи му га љуба; 265
Пита њега Мина од Костура:
„Ој Бога ти, црни калуђере!
„Откуд тебе тај шарени коњиц?“
Вели њему Краљевићу Марко:
„Ој Бога ми, Мина господару! 270
„Ја сам био у царевој војсци
„На Арапској љутој покрајини,
„Тамо бјеше једна будалина
„По имену Краљеваћу Марко,
„И он тамо јесте погинуо: 275
„И ја њега јесам саранио
„По закону и по обичају,
„Дадоше ми коња од подушја.“
Кад то зачу Мина од Костура,
Од радости на ноге скочио, 280
Па говори Краљевићу Марку: *
„Бе аферим, црни калуђере! |-
„Ево има девет годин” дана
„Како чекам ја такове гласе:
„Маркове сам похарао дворе, 285
„Похарао, огњем попалио, e
„Вјерну сам му љубу заробио,
„Још је за се нијесам вјенчао;
„Све сам чек'о, док погине Марко, -
„А сад ћеш ме ти вјенчати с њоме.“ 290
Узе књигу Краљевићу Марко,

Књигу узе, те Мину вјенчава,
* 24. *

Да са киме, већ са својом љубом!
Па сједоше рујно пити вино,
Вино пити и веселити се, 295
Ал" говори Мина од Костура:
„Чујеш Јело, и срце и душо!
„До сад си се Марковица звала,
„А од сад си Минина госпођа;
„Иди, душо, у ризнице доње, 300
„Те донеси три купе дуката,
„Да дарујем црна калуђера.“
Оде Јела у ризнице доње,
Те донесе три купе дуката,
Не носи их од Минина блага, 305
Већ их носи од Маркова блага;
И донесе сабљу зарђалу,
Па је даје црном калуђеру;
„На ти и то, црни калуђере,
„Од подушја Краљевићу Марку.“ 310
Узе сабљу Краљевићу Марко,
Сабљу узе, па је загледује,
Па говори Мини од Костура:
„Господару, Мина од Костура!
„Јел' слободно на весељу твоме 315
„Поиграти ситно калуђерски?“
„Вели њему Мина од Костура:
„Јест слободно, црни калуђере,
„Јест слободно, за што не би било?“
Скочи Марко на ноге лагане, 320
Обрну се и два и три пута,
Сав се чардак из темеља тресе,
Па потрже сабљу зарђалу,

Ману сабљом с десна на лијево,
Те он Мини одсијече главу, 325
Па повика из грла бијела:
„Сад навал'те, моја аргатио!
„Нема вама Мине од Костура.“
Навалише триста јаничара
У дворове Мине од Костура, 330
Бијеле му дворе похараше,
Похараше, огњем попалише;
Марко узе своју вјерну љубу
И Минино он покупи благо,
Па отиде бијелу Прилипу 335
Пјевајући и попјевајући.

63. Марко Краљевић и 12 Арапа.

Шатор пење Краљевићу Марко
На Арапској покрајини љутoj,
Под шатором седе пити вино.
Јоште Марко чаше не попио,
Ал' допаде робиња девојка 5
Под шатора Краљевића Марка,
Стаде Марка Богом братимити:
„Богом брате, Краљевићу Марко!
„Вишњим Богом и светим Јованом!
„Опрости ме данас од Арапа, 10
„У троје сам допадала руке,
„Ево данас, брате, у четврте,
„Међ' дванаест браће Арапчади:
„Не држе ме, к'о се држи робље,

„Већ ме бију троструком канџијом,
„Нагоне ме, да им лице љубим,
„Не могу и јадна ни гледати,
„А камо ли, да им лице љубим.“
А Марко је привати за руку,
Посади је до десна колена,
Огрте је коластом аздијом,
А у руке даде чашу вина:
„На, девојко, те се напиј вина,
„Данас те је огрејало сунце,
„Кад си дошла к мене под шатора“
Тек девојка чашу приватила,
И приниче, да с напије вина,
Ал' допаде дванаест Арапа
На дванаест ата Арапскије,
Сташе Марка називати курвом!
„Курво једна, Краљевићу Марко!
„Ти ли поста други цар на земљи,
„Да отимљеш робље од Арапа?“
А смеје се Краљевићу Марко:
„Ид т” одатле, децо Арапчади!
„Да ја о вас не огрешим душе.“
Ал" срдити дванаест Арапа,
Сви дванаест сабље потргоше,
Те над Марком шатор oбoрише,
На шатору исекли конопце,
Паде шатор на сокола Марка
И на његов крсташ алај-барјак
И на Шарца коња великога.
Каде виде Краљевићу Марко
Оборена свилена шатора,

[merged small][merged small][merged small][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors]

Плану Марко, као ватра жива,
Пак он скочи на ноге лагане,
Довати се Шарца великога,
За се баци Богом посестриму,
Три пута је опаса појасом,
А четвртом од сабље кајасом,
Пак потрже сабљу оковану,
Те потера дванаест Арапа,
Не сече и по грлу бијелу,
Већ и сече по свилену пасу,
Од једнога двојица падају,
Од дванаест Марко начинио,
Од дванаест двадест и четири.
Пак се ману преко поља равна,
Кано звезда преко ведра неба,
Оде право ка Прилипу граду,
Ка својему двору бијеломе,
Пак дозивље Јевросиму мајку:
„Јевросима, моја стара мајко!
„Моја мајко, моја слатка рано!
„Ево, мати, Богом посестриме,
„Ран“ је, мајко, мене каконо си,
„Удоми је, кано чедо своје,
„Да би, мајко, стекли пријатеље“
Ранила је Јевросима стара,
Ранила је, и удомила је
У Рудника града бијелога
У велику кућу Диздарића
Међу мили девет братенаца.
Отуд Марко стече пријатеље;
Одлазио често посестрими;

[merged small][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors]
« PreviousContinue »