Page images
PDF
EPUB

965.

Оде право бијелу Костуру. Када дође Мини од костура, Ал он сједи, рујно није вино, А Маркова служи му rа љуба; Пита њега Мина од Костура: „Ој Бога ти, црни калуђере! „Откуд тебе тај шарени коњиц ?с. Вели њему Краљевић у Марко: " „Ој Бога ми, Мина господару! 270 „Ја сам био у царевој војсци „На Арапској љутој покрајини, „Тамо бјеше једна будалина „По имену Краљеваћу Марко, „И он тамо јесте погинуо:

275 „И ја њега јесам саранио „По закону и по обичају, „Дадоше ми коња од подушја.“ Кад то зачу Мина од Костура, Од радости на ноге скочио, Па говори Краљевићу Марку: „Бе аферим, црни калуђере! „Ево има девет годин” дана „Како чекам ја такове гласе: „Маркове сам похарао дворе,

285 „Похарао, огњем попалио, „Вјерну сам му љубу заробио, „Још је за се нијесам вјенчао; „Све сам чек'о, док погине Марко, „А сад ћеш ме ти вјенчати с њоме. “ 290 У зе књигу Краљевићу Марко, Књигу узе, те Мину вјенчава,

280

[merged small][ocr errors]

295

Да са киме, већ са својом љубом!
Па сједоше рујно пити вино,
Вино пити и веселити се,
Ал' говори Мина од Костура:
„Чујеш Јело, и срце и душо!
„До сад си се Марковица звала,
„А од сад си Минина госпођа;
„Иди, душо, у ризнице доње,

300
„Те донеси три купе дуката,
„Да дарујем црна калуђера.“
Оде Јела у ризнице доње,
Те донесе три купе дуката,
Не носи их од Минина блага, 305
Већ их носи од Маркова блага ;
и донесе сабљу зарђалу,
Па је даје црном калуђеру;
„На ти и то, црни калуђере,
„Од подушја Краљевићу Марку.“ 310
Узе сабљу Краљевићу Марко,
Сабљу узе, па је загледује,
Па говори Мини од Костура: ..
„Господару, Мина од Костура!
„Јел слободно на весељу твоме

315 „Поиграти ситно калуђерски?“ . Вели њем у Мина од Костура: „Јест слободно, црни калуђере, „Јест слободно, за што не би било ? Скочи Марко на ноге лагане, Обрну се и два и три пута, Сав се чардак из темеља тресе; Па потрже сабљу зарђалу,

320

325

Ману сабљом с десна на лијево,
Те он Мини одсијече главу,
Па повика из грла бијела:
„Сад навал'те, моја аргатно!
„Нема вама Мине од Костура. “
Навалише триста јаничара
У дворове Мине од Костура,
Бијеле му дворе похараше,
Похараше, огњем попалише;
Марко узе своју вјерну љубу
иминино он покупи благо, .
Па отиде бијелу Прилипу
Пјевајући и поп'јевајући.

[merged small][ocr errors]

63. Марко Краљевић и 12 Араа а.

Шатор пење Краљевићу Марко На Арапској покрајини љутој, Под шатором седе пити вино. Јоште Марко чаше не попио, Ал' допаде робиња девојка Под шатора Краљевића Марка , Стаде Марка Богом братимити: „Богом брате, Краљевићу Марко! . „Вишњим Богом и светим Јованом! „Опрости ме данас од Арапа, оро, Арала.

10 „У троје сам допадала руке, „Ево данас, брате, у четврте, „Међ' дванаест браће Арапчади; „Не држе ме, к'о се држи робље,

[merged small][merged small][ocr errors]

are

25

„Већ ме бију троструком канцијом,
„Нагоне ме, да им лице љубим ;
„Не могу и јадна ни гледати,
„А камо ли, да им лице љубим.“
А Марко је привати за руку,
Посади је до десна колена,
Огрте је коластом аздијом,
А у руке даде чашу вина :
„На, девојко, те се напиј вина,
„Данас те је огрејало сунце,
„Кад си дошла к мене под шатора.“
Тек девојка чашу приватила,
и приниче, да е налије вина,
Ал' допаде дванаест Арапа
На дванаест ата Арапскије,
Сташе Марка називати курвом!
„Курво једна, Краљевићу Марко!
„Ти ли поста други цар на земљи,
„Да отимљеш робље од Арапа ?
А смеје се Краљевићу Марко:
„Ид'т' одатле, децо Арапчади!
„Да ја о вас не огрешим душе. “
А срдити дванаест Арапа,
Сви дванаест сабље потргоше,
Те над Марком шатор оборише,
На шатору исекли конопце,
Паде шатор на сокола Марка
и на његов крсташ алај-барјак
И на Шарца коња великога.
Каде виде Краљевићу Марко
Оборена свилена шатора,

[ocr errors]

Плану Марко, као ватра жива,
Пак он скочи на ноге лагане,
Довати се Шарца великога,
За се баци Богом посестриму,
Три пута је опаса појасом,
А четвртом од сабље кајасом,
Пак потрже сабљу оковану,
Те потера дванаест Арапа;
Не сече и по грлу бијелу,
Већ и сече по свилену пасу;
Од једнога двојица падају,
Од дванаест Марко начинио,
Од дванаест двадест и четири.
Пак се ману преко поља равна,
Кано звезда преко ведра неба,
Оде право на Прилипу граду,
Ка својему двору бијеломе,
Пав дозивље Јевросиму мајку:
„Јевросима, моја стара мајко!
„Моја мајко, моја слатка рано!
„Ево, мати, Богом посестриме,
„Ран” је, мајко, мене какoнo си,
„Удоми је, кано чедо своје,
Да би, мајко, стекли пријатеље «
Ранила је Јевросима стара,
Ранила је, и удомила је
УРудника града бијелога
У велику кућу Диздарића
Међу мили девет братенаца.
Отуд Марко стече пријатеље;
Одлазио често посестрими;

[ocr errors]
« PreviousContinue »