Page images
PDF
EPUB

Украј сињег мора дебелога;
Кад је Арап кулу начинио,

ода

је у оригиналу смисао, да је Арапин простръо (застръ0) кулу свилом и кадифом, а не свилу и кадифу! Тако у пјесми Женидба Марка Краљевића (стих 6): мјесшо:

прешшамадно: А не може служит” мрка вина | A не може служит Марка

т віномъ (!!!).
А у пјесми Смри Марка Краљевића (стих 69):
мјесто:

прешшамиано: л'јен ти беше , ја за мало | Лієвъ шы быше я за мало

т доба (?!!!). Тако је прештампано чинишъ задужбине“ мјесто ." ,,градиш задужбине“, а у Српскоме је рјечнику (көд ријечи задужбина) назначена разлика између градиши задужбину и чиниши задужби ну! Тако је у пјесми Марко Краљевић и Муса кесеција (у стиху 10) од одвр€ ћу се“ начињено одврш ћу се!“ Тако је у пјесми Урош и Мрњавчевићи (у стиху 71) од сагр'јешио начињено согрѣшio, а у пјесми Марко Краљевић и кћи краља Арапскога (у стиху 4) од згријешио начињено согрешно; аи Француз у Паризу, који је поле учио познати разлику између Славенскијех нарјечија, може знати, да у овакијем догађајима није Српски со (него са, или су, или c — које се пред гдјекојијем словима претвара у 3, као изу ж—)! Тако је у пјесми Смрш Марка Краљевића (у стиху 109) мјесто „нек се цркве красепрештампано „нек се Цркве красу! Тако је у пјесми Марко Краљевић и кћи краља Арапскога на два мјеста (у стиху 35 и 37) од „По шомначињено „По шамъ••! А у тој истој пјесми (у стиху 16) „од извадисмо кавгу“ начињено је ,,завадисмо кавгу! По народноме говору

10

Ударио стакла у пенџере,
Простръо је свилом и кадифом,
Па је онда кули говорио:
„Што ћеш пуста у приморју, куло?
„Кад по тебе нитко шетат” нема :
„Мајке немам, а сестрице немам,
„А јоште се оженио нисам,
„Да по тебе љуба моја шеће;
„Ал' тако ме не родила мајка,
„Већ кобила, која бедевију,
„Запросићу у цара ђевојку;
„Јал” ће ми је царе поклонити,
„Јали ће ми на мејдан изићи.“
То је Арап кули изрекао,
Па он одмах ситну књигу пише,
Те је шаље цару у Стамбола:
„Господине, царе од Стамбола !
„Код мора сам кулу начинио,
„По њојзи ми нитко шетат” нема,
„А јоште се оженио нисам;

15

20

кавга се не може завадиши, него се замешне, учини, огради и (у пјесмама), извади; а људи се заваде, те постане кавга! и т. д.

Кад се ова ствар расуди са сви ју страна, онда се може казати, да је ово право мјерило жалоснога стања данашње наше литературе. По овоме сад сваки паметан човјек може помислити : кад се овако чини с народнијем пјесмама, које су наштампане, по свијету се разишле и на различне језике превођене, а шта би од њих било, да су их оваки наши књижевници скупљали и први пут штампали?

25

„Поклони ми шћерцу за љубовцу;
„Ако л' ми је поклонити не hеш,
А ти хајде на мејдан јуначки.“
Дође књига цару честитоме,
Када виђе, што му књига каже,
Стаде царе тражит” мејданције,
Обећава благо небројено,
Ко погуби црног Арапина
Мејданције млоге одлазише,
Ал' Стамболу ни један не дође.
Нуто цару велике невоље!
Веће њему неста мејданција,
Све погуби црни Арапине.
Ни ту није големe невоље,
Ал' с опреми црни Арапине
Из приморја са бијеле куле:
Он с обуче у рухо господско,
А припаса сабљу оковану,
Па опреми сиву бедевију :
Потеже јој седмере колане,
Заузда је уздом позлаћеном,
Па привеза чадор утеркију,
и са стране тешку топузину;
Кобили се на рамена баци,
Па упрти копље убојито,
Оде право бијелу Стамболу.
Кад је дош'о пред Стамболска врата,
Пред вратима копље ударио,
А за копље свез'о бедевију,
Пак разапе бијела чадора.
и на Стамбол он наметну намет:

[ocr errors]

ra

Све на ноћцу по јалову овцу и Фуруну љеба бијелога, Један чабар жежене ракије, По два чабра црвенога вина, И по једну лијепу ћевојку, Те му служи црвенику вино, А ноћи јој б'јело лице љуби, Дневи даје у земљу Талију, Те узима небројено благо. Тако држа три мјесеца дана; Ни ту није голема зулума; Арап узја танку бедевију, Наћера је кроз Стамбол бијели, Дође право под цареве дворе, Виче цара из грла бијела: „Море царе! изводи ћевојку.“ Па потеже тешку топузину, њоме лупа цареве дворове, Сасу њему стакла у пенџере. Кад се царе виђе на невољи, Даде њему цуру на срамоту. Сједе Арап свадбу уговарат”: „До петнаест бијелијех дана, „Док отидем у приморје равно, „И сакупим киту и сватове Пак посједе танку бедевију, и отиде у приморје равно, Да он купи кићене сватове. Кад то зачу царева ђевојка, Цвили јадна, како љута гуја: „Јаох мене до Бога милога!

[ocr errors][merged small]

„За кога сам лице одгајила!
„Да га љуби црни Арапине!“.
У то доба и ноћ омркнула;
Сан уснила госпођа царица;
Те јој на сну чоек говорио:
„Има, госпо, у држави вашој
„Равно поље широко Косово,
„И град Прилип у пољу Косову,
„У Прилипу Краљевићу Марко;
„Вале Марка, да је добар јунак;
„Пошљи књигу Марк у Краљевићу,
„Посини та Богом истинијем,
„Обреци му благо небројено,
„Нек ти отме шћерцу од Арапа.“
Кад у јутру јутро освануло,
Она трчи цару господару,
Те казује, шта је у сну снила.
Кад је царе рјечи разумијо,
Брже пише сиһана Фермана,
Те га шаље бијелу Прилипу,
На кољено Краљевићу Марку:
„Богом синко, Краљевић у Марко!
„Ходи мене бијелу Стамболу,
„Погуби ми црног Арапина,
„Да ми Арап не води ђевојку,
„Даһу тебе три товара блага. “
Ферман оде Краљевићу Марку,
Када Марко сиһан Ферман прими,
и кад виђе, шта су њему пише,
Он говори царском татарину:
„Иди с Богом, царев татарине!

105

110

115

« PreviousContinue »