„Поздрави ми цара поочима:
„Ја не смијем на Арапа доћи;
„Арапин је јунак на мејдану;
„Кад ми узме са рамена главу,
Што ће мене три товара блага?"
Оде татар цару честитоме,
Те казује, што је рек'о Марко.
Кад то чула царица госпођа,
Она гради другу ситну књигу,
Те је шаље Краљевићу Марку:
„Богом синко, Краљевићу Марко!
„Не дај мене шћерцу Арапину,
„Ево тебе пет товара блага.“
Књигу прими Краљевићу Марко,
Када виђе, што се у њој пише,
Он говори царском татарину:
„Иди натраг, царев татарине!
„Иди кажи мојој поматери:
„Ја не смијем на Арапа доћи;
„Арапин је јунак на мејдану,
„Скинуће ми главу са рамена;
„А ја волим моју русу главу,
„Нег све благо цара честитога. “
Оде татар и каза царици,
Што је рек'о Краљевићу Марко.
Кад то зачу царева ђевојка,
Скочи млада на ноге лагане,
Пак довати перо и хартију,
У лице је пером ударила,
Од образа крви отворила,
Марку ситну књигу написала:
Богом брате, Краљевићу Марко! „Братимим те Богом истинијем,
И кумим те Богом истинијем
И вашијем светијем Јованом, „Не дај мене црну Арапину,
Ево тебе седам товар блага,
„И ево ти седам бошчалука,
"Нит су ткани, нити су предени, Ни у ситно брдо увођени,
Већ од чиста злата саљевани:
„И даћу ти од злата синију,
„На синији оплетена гуја,
„Повисоко главу издигнула,
„У зубима држи драги камен,
„Поред ког се види вечерати
У по ноћи, као у по дана:
„И даћу ти сабљу оковану,
, На којој су три балчака златна "И у њима три драга камена „(Ваља сабља три царева града), „Још ћу царев печат ударити, „Да те везир погубит не може „Док честитог цара не запита. Посла Марку књигу по татару; Када Марку ситна књига дође, Те он виђе, што му књига каже, Онда стаде Марко говорити:
„Јаох мене, моја посестримо!
„Зло је поћи, а горе не поћи:
„Да с не бојим цара и царице,
„Ја се бојим Бога и Јована;
Баш ћу поћи, да не ћу ни доћи.“ Он опреми натраг татарина,
Нит' му рече доћи, ни не доћи,
А он оде на танану кулу,
Те облачи на се одијело:
А на плећи ћурак од курјака,
А на главу капу од курјака;
Па припаса сабљу оковану,
Јоште узе копље убојито;
И он сиђе у подруме Шарцу,
Потеже му седмере колане;
Па наточи један мијех вина,
Објеси га Шарцу с десне стране,
А с лијеве тешку топузину,
Да не крива ни тамо ни амо;
Тад се баци Шарцу на рамена,
Оде право бијелу Стамболу.
Када дође бијелу Стамболу,
Он не иде цару ни везиру,
Веће иде у Новога хана,
У хану је конак учинио.
Кад је било испред тавне ноћи,
Он поведе Шарца на језеро,
Да га ладне напоји водице,
Ал му Шарац воде пити не ће,
Већ погледа често око себе,
Ал ето ти Туркиње ђевојке,
Покрила се злаћеном марамом ;
Како дође на језеро млада,
Поклони се зелену језеру,
Пак језеру стаде бесједити:
„Божја помоћ, зелено језеро!
„Божја помоћ, моја кућо вјечна!
"У тебе ћу вијек вјековати,
Удаћу се за тебе, језеро, „Волим за те, него за Арапа.“ Јави јој се Краљевићу Марко: „Ој госпођо, Туркињо ђевојко! Што нагони тебе у језеро?
"За што л' ћеш се удат за језеро?
„Каква ти је голема невоља?"
Поговара Туркиња ђевојка:
„Прођи ме се, гола дервишино!
„Што ме питаш, кад помоћ не можеш?"
Све му каза од краја до конца,
Од шта млада бјежи у језеро:
„Најпослије казаше ми Марка
„У Прилипу граду бијеломе,
„И казаше, да је јунак Марко,
„Да би мог'о Арапа згубити;
„Ја сам њега Богом братимила,
И кумила светијем Јованом
„И даре му млоге обрицала;
„Но залуду! не шће доћи Марко,
„Не шће доћи, не дошао мајци!“
Ал’говори Краљевићу Марко:
„Не куни ме, моја посестримо!
„Ја сам главом Краљевићу Марко. "
Кад то зачу лијепа ђевојка,
Објеси се Марку око врата:
„Богом брате, Краљевићу Марко!
„Не дај мене црну Арапину.“
Рече њојзи Краљевићу Марко:
„Посестримо, Туркињо ђевојко!
„Док је мене и на мене главе,
„Не дам тебе црном Арапину;
He
„Немој другом казивати за ме,
Веће кажи цару и царици,
„Нек ми штогођ за вечеру спреме,
Ал нека ми вина не омале,
„Нек ми пошљу у Новога хана;
„Кад Арапин са сватови дође,
Нека њега лјепо дочекају,
„И нек тебе даду Арапину,
„Да у двору не замеће кавге,
„А ја знадем, ђе ћу те отети,
„Ако Бог да и срећа јуначка. “
Оде Марко у хана Новога,
А ђевојка у цареве дворе,
Па казује цару и царици,
Да је дош'о Краљевићу Марко;
Кад то зачу царе и царица,
Спремише му господску вечеру,
И спремише црвенога вина,
И послаше у Новога хана.
Сједе Марко пити рујно вино,
А Стамбол се стаде затворати;
Дођ' ханџија, да затвори врата,
Пита њега Краљевићу Марко:
„Што се тако рано затворате ?"
Ханџија му право казиваше:
„Ој Бога ми, незнани јуначе!
„Арапин је шћерцу испросио
|
