Скочи Јања на ноге лагане,
На свом побру гвожђе отвораше,
Ана Тема Марко удараше ;
Кад удари синџир гвожђе тешко,
Па засједе пити рујно вино,
У.
дари га чизмом имам узом:
„Устан", Бемо, да пијемо вино.“
Кад погледа Бемо Брђанине
Више себе Марка Краљевића,
А на врату синџир гвожђе тешко,
Скочи Бемо на ноге лагане,
Синџир гвожђе земљи притезаше,
Он потеже рукам” и ногама,
Попуцују руке из рамена,
Попуцују ноге из кољена ;
Ал' је тврдо гвожђе уватило.
Сједе Бемо на земљицу црну,
Марко сједе пити мрко вино,
А наздравља Бему Брђанину, ,
Наздравља му, али му не даје.
Кад се Марко. накитио вина,
Онда Шарца свеза за дората,
А за Шарца Бема Брђанина,
Па усједе Бемова дората,
Оде право граду Вучитрну;
Изилази господа ришћанска:
„Богом брате, Краљевићу Марко !
Објеси нам Тема Брђанина,
„Ево тебе три товара блага.“
Марко њима три товара врати,
Што су дали Бему Брђанину,
Па он оде бијелу Звечану;
Ту господа Српска излазила ;
Богом брате, Краљевићу Марко!
„Објеси нам Тема Брђанина,
Ево тебе три товара блага.“
Марко њима три товара врати,
Што су дали 'Бему Брђанину;
Оде Марко бијелу Ориду,
Ту излази господа ришћанска :
Богом брате, Краљевићу Марко !
„Објеси нам Бема Брђанина,
„Ево тебе три товара блага.“
Марко не ће да узима блага,
Већ он њима три товара врати,
Што су дали Бему Брђанину ;
Код Орида начини вјешала,
и објеси Бема Брђанина,
Па он узе рибе од Орида,
Оде право бијелу Прилипу,
Те он слави свога светитеља.
Марко Кра.љевић у ки да свадба
рину.
Поранио Краљевићу Марко,
Поранио низ Косово равно,
Кад је био на води Сервани,
Сукоби га liосовка девојка,
Божју помоћ назива јој Марко:
„Божја помоћ, Косовно девојко!“
Девојка се до земље поклања:
„Здраво да сн, делијо незнана!“
Ал' јој Марко поче беседити :
„Драга сестро, Косовно девојко!
„Аепа ти си, секо, млађа била !
„Красна ти си стаса и узраста!
„Руменила, господска погледа !
„Ал' те, секо, коса покварила;
„Јер си тако, секо, оседила ?
„С ког” си млада срећу изгубила ?
„Ил' са себе, ил' са своје мајке,
Иан са свог сrара родитеља?“
Проли сузе Косовка девојка,
Па говори Краљевићу Марку:
„Драги брато, делијо незнана!
„С себе срећу изгубила нисам,
„Hн са себе, ни са своје мајке,
„Ни са свога стара родитеља ;
„Већ сам јадна срећу изгубила:
„Ево има девет годин' дана,
Како дође Арап прекоморац,
„Па од цара Косово закупи,
„И наметну зулум на Косово :
„Косово га и поји и рани;
Па је други зулум наметнуо:
„Ко с удаје, тридесет дуката ;
Ко се жени, тридест и четири ;
„Који има, те толико даде,
„Тај се јунак може оженити
„И девојка млада удомити ;
А у мене браћа сиромашна,
„Нема блага, да Арапу даду,
„У томе сам јадна заостала,
Те се нисам млада удомила ;
„Са тога сам срећу изгубила.
Па још за то не би ни жалила,
Што нам с не да младим удавати,
и јунаком младим оженити ;
„Него ево и веће невоље,
„Још је већи зулум наметнуо:
„На ноћ иште младу и девојку
„Па девојку Арапине љуби,
„А невесту слуге Арапове;
„Обреди се све Косово редом,
„Даваше му младе и девојке,
Ево мени тужној редак дође,
„Да довече идем Арапину,
„Да му ноћас, јадна, будем љуба,
„Па ја мислим и размишљам мисли:
Мили Боже, што ћу и како ћу?
„И. by jадна у воду скочити,
„Или ћу се млада обесити;
Волим, брате, изгубити главу,
„Нег” љубити свој земљи душмана. “
Ал беседи Краљевићу Марко :
„Драга сестро, Косовко девојко!
Не шали се, у воду не скачи,
„Немој себи смрти учинити,
„Немој, секо, душе огрешити!
„Већ ми кажи Арапове дворе,
„Гди су двори Арапина црна ?
„Имам речи беседити с њиме.
Девојка му поче беседити:
„Драги брато, незнана делијо!
А што питаш Арапове дворе?
Што и питаш? остали му пусти!
Може да си нашао девојку,
„Пак му идеш, носиш свадбарину;
„А можда си јединац у мајке,
Па һеш, брате, тамо погинути,
„Па што ће ти саморана мајка ?--
Марко с маши руком у ценове,
Те извади тридесет дуката,
Па и даје Косовки девојки:
„На ти, секо, тридесет дуката,
„Пак ти иди своме белом двору,
„Пак се рани, док ти с срећа јави ;
Само кажи Арапове дворе,
„Ја һу платит” свадбарину за те.
„Зашто би ме Арап погубио,
„Кад ја имам, сестро, доста блага,
„Мог'о б платит' све Косово равно,
„Камо л' не би за се свадбарину ?
Девојка му поче беседити:
„Нису двори, већ шатори пусти.
Погледајде доле низ Косово
„Гди се онај свилен барјак вије,
Онде і шатор црног Арапина,
„Око њега зелена авлија,
Сва авлиjа главам накићена :
Ево нема још недеља дана,
„Како јї проклет" Арап исекао
„Седамдесет и седам јунака,
|
