Page images
PDF

„Баш кан да си под земљицом био?“

Бесједи јој нејачак Јоване:
„Шути, сејо, ако Бога знадеш!
„Мене јесте голема невоља:
„Док сам осам брата оженио,
„И дворио осам милих снаха;
„А како се браћа иженише,
„Девет бјелих кућа начинисмо;
„За то сам ти поцрњео, сејо.“
И он био три бијела дана.
Опрема се сестрица Јелица,
И опрема господске дарове,
Да дарује браћу и снашице:
Браћи реже свилене кошуље,
А снахама бурме и прстење.
Ал' је Јово врло устављаше:
„Ти не иди, моја милa сejo,
„Док још браће у походе дође.“
Ал" Јелица останути не ће;
Она спреми господске дарове;
Отале се Јово подигао
И са шњиме сестрица Јелица.
А кад близу двора долазише,
Код двора је пребијела црква.
Па бесједи нејачак Јоване:
„Ти почекај, моја милa сejo,
„Док ја одем за бијелу цркву:
„Кад смо средњег брата оженили,
„Ја сам златан прстен изгубио,
„Да потражим, моја милa сejo.“
Оде у гроб нејачак Јоване,

[ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors]

А остаде сестрица Јелица
Чекајући нејачка Јована.
Чекала га, па га потражила,

Ал' код цркве млого ново гробље:

Ту се одмах јаду осјетила,
Ђе ј умрљо нејачак Јоване.
Хитро иде двору бијеломе;
Кад је близу двора долазила,
Ал” у двору кука кукавица;
То не била сиња кукавица,
Веће њина остарила мајка.
А Јелица на врата долази,
Она виче из грла бијела:
„Јадна мајко, отвори ми врата.“
Стара мајка из двора бесједи:
„Ид одатле, од Бога моријо,
„Девет си ми сина уморила,
„И мен” хоћеш остарилу мајку?“
А Јелица била бесједила:
„Јадна мајко, отвори ми врата,
„Ово није од Бога морија,
„Већ Јелица твоја мила шћерца“
Па јој мајка отворила врата,
Закукаше, кано кукавице,
Рукама се бјелим загрлише,
Обје мртве на земљу падоше.

[ocr errors][merged small]

Два се брата врло миловала:
Бег Милане и бег Драгутине.

100

105

110

115.

120

Колико се браћа миловала,
Под њима се добри коњи љубе.
Бег Милан-бег брату говорио:
„А мој брате, беже Драгутине!
„Ходи, брате, да се иженимо.“
Бег Драгутин брату говорио:
„Ласно би се, брате, иженили;
„Ал' кад туђе сеје саставимо,
„Туђе ће нас сеје завадити,
„Башка ће нам дворе поградити,
„Између њих трње посадити,
„И кроз трње воду навратити,
„Нека трње у висину расте,
„Да се никад састат” не моремо.“
Бег Милан-бег брата не слушаше,
Већ испроси лијепу ђевојку
И покупи кићене сватове,
Те доведе лијепу ђевојку.
Начинио шенлук и весеље.
Кад је било ноћи по јацији,
Младијенце у ђердек сведоше;
Када беже у одају уђе.
А ђевојка стоји под дуваком,
Он за собом затворио врата,
Диже цури пули дувак с лица,
Сину лице, кано жарко сунце,
Бег загрли лијепу ђевојку,
Хотијаше, да је и пољуби,
Ал' му вели лијепа ђевојка:
„Господару, бего Милан-бего!
„Не дам теби лица обљубити,

[ocr errors][merged small][merged small][merged small][ocr errors][merged small]

„Док не видим твога брата главе,
„Ђе се мртва по авлији ваља.“
Ондар јој је бего говорио:
„Не будали, лијепа ђевојко!
„Волим брата од очињег вида;
„Ко би мого брату кидисати?“
Вели њему лијепа ђевојка:
„Ако ти је жао кидисати,
„Ти ћеш cјутра рано уранити,
„Па ти хајде у лов у планину,
„И поведи брата Драгутина,
„Понесите сиве соколове,
„Поведите хрте и загаре,
„Па крећите тице јаребице,
„Напушћајте сиве соколове,
„Нек Фатају тице јаребице;
„А крећите срне и кошуте,
„Напушћајте хрте и загаре,
„Нека тару срне и кошуте;
„Па најпошље, бего Милан-бего,
„Ти заметни хајку у планини,
„Па ти крени звијера арслана,
„Свога брата метни на бусију,
„Откуда ће арслан ударити,

„Па ће њега арслан погубити.“

То је бего одмах каил био,
Он јој рече, да ће учинити;
Тада му је лице допуштила.
Кад у јутру зора забјелила,
Поранио беже Милан-беже,
Иде брату у другу одају,

[ocr errors][merged small][ocr errors][merged small][ocr errors]

Да он буди брата Драгутина;
Ал' му братац прије уранио,
На демир се пенџер наслонио,
Па премишља мисли свакојаке.
Њему Милан Божју помоћ даје,
Драгутин му љевше прифатио;
Милан му је онда говорио:
„А мој брате, беже Драгутине!
„Јесам, брате, лова пожелио,
„Да идемо у лов у планину.“
Драгутин је брату говорио:
„Мој рођени брате, Милан-беже!
„Ја сам ноћас зао сан уснио:
„Ђе нам муња од запада сину,
„А гром пуче из ведрога неба,
„Па у наше ударио дворе,
„Ја умријех, ти пребоље, брате.“
Милан-бег је брату говорио:
„А мој брате, беже Драгутине!
„Сан је клапа, а Бог је истина;
„Никад санку вјеровати није;
„Да идемо у лов у планину.“
Драгутин је брата послушао:
„Хајде, брате, зови наше слуге,
„Да поведу хрте и загаре,
„Да понесу сиве соколове,
„Док ја идем снахи у одају “
Па од земље на ноге скочио,
Те он иде снахи у одају.
Кад униђе снахи у одају,
Али снаха код пенџера сједи.

[ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors]
« PreviousContinue »