Page images
PDF
EPUB

„Опазићеш двије танке јеле,
„Сву су гору врхом надвисиле,
„Зеленијем листом зачиниле,
„Међу њима бунар вода има,
„Онђе хоћеш Шарца окренути,
„С коња сјаши, за јелу га свежи,
„На днеси се над бунар на воду,
„Те ћеш своје огледати лице,
„Па ћеш виђет, кад ћеш умријети.“
То је Марко послушао виле,
Кад је био вису на планину,
Погледао с десна на лијево,
Опазио двије танке јеле,
Сву су гору врхом надвисиле,
Зеленијем листом зачиниле;
Онђе Марко окренуо Шарца,
С њега сјао, за јелу га свез'о,
Наднесе се над бунар над воду,
Над водом је лице огледао;
А кад Марко лице огледао,
Виђе Марко, кад ће умријети,
Сузе проли, па је говорио:
„Лажив св'јете, мој лијепи цв'јете!
„Л'jеп ти бјеше, ја за мало ходах !
„Та за мало, три стотин година!
„Земан дође, да св'јетом пром'јеним. “
Па повади Краљевићу Марко,
Па повади сабљу од појаса,
и он дође до коња Шарина,
Сабљом Шарцу осијече главу,
Да му Шарац Турком не допадне,

[ocr errors]

СИИ И

[ocr errors][ocr errors]

Да Турцима не чини измета,
Да не носи воде ни фугума;
А кад Марко посијече Шарца,
Шарца коња свога укопао,
Боље Шарца, нег? брата Андрију ;
Бритку сабљу преби на четверо,
Да му сабља Турком не допадне,
Да се Турци њоме не поносе,

Што је њима остало од Марка,
Да ришћанлук Марка не прокуне;
А кад Марко бритку преби сабљу,
Бојно копље сломи на седмеро,
Па га баци у јелове гране;
Узе Марко перна буздована,
У зе њега у десницу руку,
Па га баци с Урвинє планине
А у сиње удебело море,
Па топ узу Марко бесједио:
„Кад мој топуз из мора изиш'о,
„Онда 'ваки фетић постануо!“
Када Марко сактиса оружје,
Онда трже дивит од појаса,
А из цепа књиге без јазије,
Књигу пише Краљевићу Марко :
„Когоћ дође Урвином планином
„Међу јеле студену бунару,
„Те затече онђе дели-Марка,
„Нека знаде, да је мртав Марко;
„Код Марка су три hемера блага,
„Каква блага? Све жута дуката,
„Један һу му ћемер хaлaлити,

не

[ocr errors][merged small][merged small]

110

115

120

„Што ће моје т'јело укопати,
„Други ћемер нек се цркве красе,
„Трећи ћемер кљасту и слијепу,
„Нек слијепи по свијету ходе,
„Нек - пјевају и спомињу Марка.“
Како Марко књигу накитио,
Књигу врже на јелову грану
Откуда је спута на погледу;
Златан дивит у бунар бацио ;
Скиде Марко зелену доламу,
Прострије је под јелом по трави,
Прекрсти се, сједе на доламу,
Самур-калпак на очи намаче,
Доље леже, горе не устаде.
Мртав Марко крај бунара био
Од дан до дан” неђељицу дана,
Когоћ прође друмом широкијем,
Те опази Краљевића Марка,
Свако мисли, да ту спава Марко,
Око њега далеко облази,
Јер се боји, да га не пробуди.
Бе је срећа, ту је и несрећа,
Те несрећа, ту и среће има:
А сва добра срећа изнијела
Игумана Светогорца Васа
Од бијеле цркве Вилиндара
Са својијем ђаком Исаијом;
Кад игуман опазио Марка ,
На ђакона десном руком маше:
Лакше, синко, да га не пробудиш,
„Јер је Марко иза сна зловољан,

125

130

135 10.

ава

145

150

„Па нас може оба погубити.“
Гледећ” кале како Марко спава
Више Марка књигу опазио,
Према себе књигу проучио,
Књига каже, да је мртав Марко.
Онда кале коња одсједнуо,
Па привати за делију Марка,
Ал се Марко давно преставио.
Проли сузе проигуман Васо,
Јер је њему врло жао Марка ;
Отпаса му три hемера блага,
Отпасује, себе припасује.
Мисли мисли проигуман Васо,
Бе би мртва саранио Марка,
Мисли мисли, све на једно смисли:
Мртва Марка на свог коња врже,
Па та снесе мору на јалију,
С мртвим Марком сједе на галију,
Одвезе га право Светој гори,
Извезе га под Вилиндар цркву,
Унесе га у Вилиндар цркву,
Чати Марку, што самртну треба,
На земљи му тјело опојао,
Насред бјеле цркве Вилиндара
Онђе старац укопао Марка,
Биљеге му никакве не врже,
Да се Марку за гроб не разнаде,
Да се њему душмани не свете.

12

155

160

165

75.

ор

Радул-Бег и Бугарски краљ

II и шман.
Мили Боже, на свему ти вала!
Двије су се завадиле гује,
Двије гује, два брата рођена :
Завади се бего Радул-бего
Са Мирчетом братом рођенијем ;
Да око шта, веће ни око шта,
Око пусте земље Каравлaшке,
Каравлaшке и Карабогданске:
Мирко иште земље старјешинство,
А не да му бего Радул-бего,
Већ увaти Мирчету војводу,
Те га баци на дно у тавницу,
Кључе баци у тихо Дунаво.
Како баци кључе у Дунаво,
Тако беже брата заборави.
Но Мирчети Бог и срећа дала,
У Радула добра љуба бјеше,
Жао снаси милосна февера,
Ноћом пусти рoнцe и рибаре,
Те извади кључе од тавнице,
Па огледа милосна ђевера,
Носи њему танке преобуке,
и рани га њебом бијелијем
А напаја вином црвенијем.
Тако стаде за три годинице,
Кад настаде година четврта,

« PreviousContinue »