30

35

40

Књигу пише краљу Шишманине Од Трнова од земље Бугарске, Те је шиље бегу Радул-бегу: „0 чу ли ме, бего Радул-бего! „Ево ми се мушко чедо нађе, „Но те кумим Богом истинијем „И нашијем светијем Јованом, „Дођи мене ка Трнову граду, Те ми крстиш у бешици сина, „Нек смо, бего, главни пријатељи!“ Књига дође бегу Радул-бегу, А кад бего књигу проучио , Уд'рише му сузе од очију, На ум паде бегу Радул-бегу, Те ће њега краљу преварити, На невјери сама погубити, Пак дозивље љубу Анђелију, Оде шњоме бего говорити: „0 чу ли ме, моја вјерна љубо! Ево мене ситна књига стиже „Од Шишмана из земље Бугарске, Краљ ме зове, да му крстим сина, „Но ја видим, ђе је пријевара, „Бе hе краље мене да превари „И на вјери мене да погуби, Да ми отме земље и градове „И зароби тебе за љубовцу ; „Но ме свјетуј, моја вјерна љубо!“ Женска страна мудро проговара: „Господару, бего Радул-бего! „Те су жене људе свјетовале?

45

99

50

55 60

65

70

„Што лhy и ја тебе свјетовати, „Кад ено ти свјета у тавници, „Брата твога, а ћевера мога, „Господара Мирка војеводе? „Он ће тебе мудро свјетовати.“ ᎪᏗ говори бего Радул-бего: „Мучи љубо, муком умукнула! „Јер помињеш Мирчету војводу? „И кости су њему иструнуле. Кад то зачу љуба Радулова , Она оде на тавничка врата , Те изведе Мирчету војводу, Одведе га у бијеле дворе, Па добави млада берберина, Те обрија Мирчету војводу, Обуче му господско од'јело, Оде шњиме бегу на чардаке. Кад га виђе бего Радул-бего, Пред њиме је на ноге скочио, Руке шири, те г у лице љуби, А пита га за јуначко здравље: „Јеси ли ми, брате, у животу ?“ Проговара Мирчета војвода : „Јесам, брате, али у рђаву: „Убила ме рђа од тавнице, „Једва носим у костима душу.“ Оде му се бего туговати, Шта му пише краљу Бугарине: „Но чу ли ме, мој брате Мирчета! „Свјетуј мене и научи, брате, „Хоћу л' ићи граду Трновоие

75

80

85 90

95

Ал'

'

100

„И повести триста Угричиһа?“
Ал' му вели Мирчета војвода:
„0 мој брате, бего Радул-бего!
„Што ће тебе триста Угричића,
Тек да буде триста удовица;
„Но јесу л нам наше старе слуге ?
„Јели ћегоћ Србе Радосаве
„Јели шњиме Пијаница Ђуро ?
„Служи л' јоште Грчићу Манојло?“

говори бего Радул-бего:
„Јесу нама у животу слуге:
„Дома нам је Грчићу Манојло
„И са њиме Пијаница Буро;
„Нема овђе Срба Радосава,
Већ га кажу у Видину граду.“
Али вели Мирчета војвода :
Пиши књигу Србу Радосаву,
„Нек те чека на води Босути,
„А ти узми двије вјерне слуге,
„Пак ти иди граду Трновоме,
„Не плаши се краља Шишманина :
„Ако стане рујно пити вино,
„Пиће за те Пијаница Ђуро ;
„Ако лоду Грчки говорити,
„Говориће Грчићу Манојло;
„Ако л' буде мејдан дијелити,
„Дијелиће Србе Радосавв.
Кад то зачу бего Радул-бего,
Књигу посла Србу Радосаву,
Да га чека на води Босути,
А он оде с двије вјерне слуге;

105

110

115 120

125

130

Таман бјеше на воду студену,
Ал ето ти Срба Радосава,
Шњим се бего улице пољуби,
Раде бега у скут и у руку,
Па одоше Трновоме граду.
Лијепо их дочекао краљу:
Коње води уахаре доње,
Бега води на горње чардаке,
За готову совру засједоше.
Пише вино за неђељу дана,
С краљем пије дванаест ритала,
А са бегом цигле до три слуге.
Често гледа беже Радул-беже,
Често гледа у бијеле дворе,
Хоће ли му кумче донијети;
Ал' да видиш краља Шишманина,
Те донесе једну купу вина,
Купа, кажу, од дванаест ока,
На здрави је бегу Радул-бегу,
Бег је даде Пијаници Буру,
Буро попи, ништа не осјети.
Кад то виђе краљу Бугарине,
Он отиде Грчки говорити,
Да погуби бега Радул-бега
и његове до три вјерне слуге;
Но Манојло Грчки разабрао,
Па подвикну Срба Радосава:
„Зар не видиш, ђе смо изгинули?“.
А кад зачу Србе Радосаве,
Он

потрже мача зеленога,
Те погуби краља Шишманина,

Око њега дванаест рицала,
Трново му похараше града,
Из ризнице покупише благо,
Одведоше коње и соколе,
Отидоше ка Букрещу граду.
Тешко брату једном без другога!

155

76. Љуш и за Богдан и војвода Дра

гија. .
Служио је љутица Богдане,
Служио је војводу Драгију,
Служио га за девет година;
Не служи га, што он блага нема,
Већ за добра из потаје шарца.

5
Кад настала година десета,
Подиже се војвода Драгија
Са господом итар лов ловити;
Сва господа соколе понела,
A Драгија малена крагуја.

10
Кад дођоше на језеро мутно,
По језеру утве златокриле,
Сва господа соколе пустише,
A Драгија малена крагуја;
Сваки соко утву уватио,

15
Крагуј птица утве не увати.
То Драгији врло мучно било,
Пак дозива љутицу Богдана:
„о Богдане, моја верна слуго!
Трчи, сине, двору бијеломе,

20