Page images
PDF

Књигу пише краљу Шишманине
Од Трнова од земље Бугарске,
Те је шиље бегу Радул-бегу:
„О чу ли ме, бего Радул-бего!
„Ево ми се мушко чедо нађе,
„Но те кумим Богом истинијем
„И нашијем светијем Јованом,
„Дођи мене ка Трнову граду,
„Те ми крстиш у бешици сина,
„Нек смо, бего, главни пријатељи!“
Књнга дође бегу Радул-бегу,
А кад бего књигу проучио,
Удрише му сузе од очију,
На ум паде бегу Радул-бегу,
Ђе ће њега краљу преварити,
На невјери сама погубити,
Пак дозивље љубу Анђелију,
Оде шњоме бего говорити:
„О чу ли ме, моја вјерна љубо!
„Ево мене ситна књига стиже
„Од Шишмана из земље Бугарске,
„Краљ ме зове, да му крстим сина,
„Но ја видим, ђе је пријевара,
„Ђе ће краље мене да превари
„И на вјери мене да погуби,
„Да ми отме земље и градове
„И зароби тебе за љубовцу;
„Но ме свјетуј, моја вјерна љубо!“
ЗКенска страна мудро проговара:
„Господару, бего Радул-бего!
„Ђе су жене људе свјетовале?

[merged small][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors]

„Што л' ћу и ја тебе свјетовати,
„Кад ено ти свјета у тавници,
„Брата твога, а ђевера мога,
„Господара Мирка војеводе?
„Он ће тебе мудро свјетовати.“
Ал" говори бего Радул-бего:
„Мучи љубо, муком умукнула!
„Јер помињеш Мирчету војводу?
„И кости су њему иструнуле.“
Кад то зачу љуба Радулова,
Она оде на тавничка врата,
Те изведе Мирчету војводу,
Одведе га у бијеле дворе,
Па добави млада берберина,
Те обрија Мирчету војводу,
Обуче му господско одјело,
Оде шњиме бегу на чардаке.
Кад га виђе бего Радул-бего,
Пред њиме је на ноге скочио,
Руке шири, те г" у лице љуби,
А пита га за јуначко здравље:
„Јеси ли ми, брате, у животу?“
Проговара Мирчета војвода:
„Јесам, брате, али у рђаву:
„Убила ме рђа од тавнице,
„Једва носим у костима душу.“
Оде му се бего туговати,
Шта му пише краљу Бугарине:
„Но чу ли ме, мој брате Мирчета!
„Свјетуј мене и научи, брате,
„Хоћу л' ићи граду Трновоме

[ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors]

„И повести триста Угричића?“
Ал' му вели Мирчета војвода: 90
„О мој брате, бего Радул-бего!
„Што ће тебе триста Угричића,
„Тек да буде триста удовица;
„Но јесу л' нам наше старе слуге?
„Јели ђегођ Србе Радосаве 95
„Јели шњиме Пијаница Ђуро ?
„Служи л' јоште Грчићу Манојло?“
Ал" говори бего Радул-бего:
„Јесу нама у животу слуге:
„Дома нам је Грчићу Манојло 100
„И са њиме Пијаница Ђуро,
„Нема овђе Срба Радосава,
„Већ га кажу у Видину граду.“
Али вели Мирчета војвода:
„Пиши књигу Србу Радосаву, 1,05 .
„Нек те чека на води Босути,
„А ти узми двије вјерне слуге,
„Пак ти иди граду Трновоме,
„Не плаши се краља Шишманина:
„Ако стане рујно пити вино, 110
„Пиће за те Пијаница Ђуро,
„Ако л' оду Грчки говорити,
„Говориће Грчићу Манојло,
„Ако л" буде мејдан дијелити,
„Дијелиће Србе Радосаве. 115
Кад то зачу бего Радул-бего,
Књигу посла Србу Радосаву,

да га чека на води Босути,
А он оде с двије вјерне слуге;

Таман бјеше на воду студену,
Ал' ето ти Срба Радосава,
Шњим се бего у лице пољуби,
Раде бега у скут и у руку,
Па одоше Трновоме граду.
„Лијепо их дочекао краљу:
Коње води у ахаре доње,
Бега води на горње чардаке,
За готову совру засједоше.
Пише вино за неђељу дана,
С краљем пије дванаест риџала,
А са бегом цигле до три слуге.
Често гледа беже Радул-беже,
Често гледа у бијеле дворе,
Хоће ли му кумче донијети,
Ал' да видиш краља Шишманина,
Ђе донесе једну купу вина,
Купа, кажу, од дванаест ока,
На здрави је бегу Радул-бегу,
Бег је даде Пијаници Ђуру,
Ђуро попи, ништа не осјети.
Кад то виђе краљу Бугарине,
Он отиде Грчки говорити,
Да погуби бега Радул-бега
И његове до три вјерне слуге;
Но Манојло Грчки разабрао,
Па подвикну Срба Радосава:
„Зар не видиш, ђе смо изгинули?“
А кад зачу Србе Радосаве,
Он потрже мача зеленога,

Те погуби краља Шишманина,

120

125

130

135

140

145

150

Око њега дванаест риџала,
Трново му похараше града,
Из ризнице покупише благо,
Одведоше коње и соколе,
Отидоше ка Букрешу граду.
Тешко брату једном без другога!

76.

»Љутица Бог дан и војвода

гија.

Служио је Љутица Богдане,
Служио је војводу Драгију,
Служио га за девет година;
Не служи га, што он блага нема,
Већ за добра из потаје шарца.
Кад настала година десета,
Подиже се војвода Драгија
Са господом итар лов ловити;
Сва господа соколе понела,
А Драгија малена крагуја.
Кад дођоше на језеро мутно,
По језеру утве златокриле,
Сва господа соколе пустише,
А Драгија малена крагуја,
Сваки соко утву уватио,
Крагуј птица утве не увати.
То Драгији врло мучно било,
Пак дозива Љутицу Богдана:
„О Богдане, моја верна слуго!
Трчи, сине, двору бијеломе,

[merged small][merged small][ocr errors][merged small][merged small]
« PreviousContinue »