Page images
PDF

Њој Драгутин добро јутро виче,
Спрам њег” снаха на ноге скочила,
Драгутину Бога прифатила, “
Бијелу му пољубила руку
Подмаче му злаћену столицу,
Шећерли му каву изнијела
И пред каву жежену ракију.
Њојзи вели беже Драгутине:
„Снахо моја, Миланбеговице!
„Јеси л' ми се јучер уморила
„А јашући коња великога?
„Јеси ли ми ноћас починула
„У чардаку на меку душеку
„Мом Милану на десници руци?“
На то њему снаха одговара:
„А ђевере, мој злаћен прстене!
„Јесам ти се јуче уморила,
„Али сам ти ноћас починула
„У чардаку на меку душеку
„Твом Милану на десници руци.“
Ал' да видиш бега Драгутина!
Он се маши руком у џепове,
Па извади девет прстенова
Све од чиста саливени злата
И у њима драги каменови,
И уза њих стотину дуката,
Те дарива своју снаху драгу.
Снаха му је пољубила руку,
Извадила од злата мараму,
Те дарива бега Драгутина.
И одоше у лов у планину;

[ocr errors][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small]

Они дижу тице јаребице,
Напушћају сиве соколове,
Те Фатају тице јаребице;
Они крећу срне и кошуте,
Напушћају хpте и загаре,
Те Фатају срне и кошуте.
Па најпошље хајку заметнуше,
А Милан-бег помета бусије,
Драгутина метну на бусију,
Откуда ће арслан ударити.
Завикаше по гори хајкачи,
И кренуше звијера арслана,
На бега је арслан ударио:
Кад сагледа звијере арслане,
Кад сагледа бега Драгутина,
На бега је јуриш учинио.
Бег се брани дрвљем и камењем,
И најпотље злаћеном марамом,
Што је њега снаха даривала;
Уфати га звијере арслане,
Ал' завика беже Драгутине:
„Ђе си брате, беже Милан-беже?
„Погуби ме звијере арслане!“
Кад то чуо беже Милан-беже,
Тада му је жао брата било,
Па потече брату по авазу,
Кад допаде брату у бусију,
Ал' на брату русе главе нејма.
ЗКао било бегу Милан-бегу,
Брже јаше коња великога,
Па он оде двору бијеломе;

130

135

140

145

150

155

Па он оде на горње чардаке,
Па узима своју вјерну љубу,
Те је баца с горњега чардака, 160
Он је баца на мермер-авлију,
Мртва тужна на авлију паде.
Он накупи бисаге дуката,
Па посједе коња великога,
Он остави дворе и тимаре, 165
Па отиде главом по свијету.

[ocr errors]

Два су брата дивно живовали:
Једно Мујо, а друго Алија;
Колико су дивно живовали,
Испод себе коње мијењали
И са себе свијетло оружe, 5
Па се дигли на језеро мутно, -
У језеру утву угледаше,
Оба су ју позлаћена крила.
Мујо пушти сивога сокола,
А Алија питому журицу, 10
Уловише утву у језеро.
Мујо рече: „Соко је уфати“
А Алија: „Није, но журица“

“) Јамачно је ова пјесма у народу нашему старија од

Турака у нашијем земљама, него су ова имена послије узета, и ја их нијесам хтјео мијењати.

То је Мују жа на свјету било;
Па сједоше под јелу зелену,
И под јелу пију вино ладно,
У вино их санак преварио.
То гледале три бијеле виле,
Најстарија вила бесједила:
„Чудне оњен два добра јунака
„Која би их вила завадила,
„Дати ћу ју стотину цекинах.“
Но најмлађа полећела вила,
Полећела на бијела крила,
Она паде Мују више главе,
Па ми топле сузе пролијева,
Док Мујово прогорело лице;
Скочи Мујо, ка” да се помами,
Кад погледа, угледа ђевојку,
Па Алију брата дозиваше:
„Устан, Але, дома да идемо!“
Скочи Туре од земље на ноге,
Па је Мују брату говорио:
„А не, Мујо, рђа те убила!
„Тебе двије, а мене ни једна!“
То је Мују жа на свјету било,
Од појаса повади ханџара,
И Алију на срце удрио.
Паде Але на зелену траву,
А Мујо се ђога дофатио,
За се бачи лијепу ђевојку,

[ocr errors]
[merged small][merged small][merged small][ocr errors][ocr errors]

Ваља да је Мујо био ожењен, или се Алији приви

дјело, да код Муја стоје двије дјевојке?

[ocr errors]

И окрену двору низ планине.
Стаде цика Алијна вранчића,
Але рањен брата дозиваше:
„О ти Мујо, брате и крвниче!
„Поврни се, Мујо, на трагове,
„Узми мога малога вранчића,
„Да не вишти пусти проз планину;
„А биће ти по дружини Фала,
„Ка” си своје очи извадио!“
Тад се Мујо натраг повратио,
Те он узе Алијина вранца,
На њег" бачи лијепу ђевојку,
И умину Мујо планинама.
Кад је био насред друма пута,
Срете врана без деснога крила,
Па је тици ријеч говорио:
„А тако ти, црна тице вране!
„Како ти је без деснога крила?“
Но му тица писком одговара:

„Мене јесте без крила мојега,

„Како брату, који брата нема,
„Ка” и тебе без Алије, Мујо!“
Онда Туре собом бесједило:
„Зло ти, Мујо, данашње јунаштво!
„Да буд ли ме тице прекорише,
„Да како те браћа и дружина!“
Но му таде вила говорила:
„Поврни се, Мујо, на трагове!
„Некада сам видарица била,
„Ја бих твога брата извидала.“
Поврну се Мујо на трагове,

[ocr errors][merged small][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors]
« PreviousContinue »