Page images
PDF
[ocr errors]

Кад Каица разумео речи,
Он отима камен од Маџара,
Да белегу своју посведочи: “)
Кад се баци Каица војвода, 155
Од белега даље одбацио.
Расpди се војвода Сибињска,
Па припаса сабљу оковану,
Па се краљу под шатора шеће:
„Краљу Ђурђу од Маћедоније! 160
„Оди краљу, да се променимо:
„Дај ти мени дванаест војвода,
„Голе, босе, у кошуљи танкој,
„Ја ћу теби три стотин" Маџара
„Све на коњма под оружјем светлим, 165
„И даћу ти шесет Каравлаa,
„И даћу ти на сваку годину
„За живота три товара блага.“
Славан Ђурађ заче беседити: -
„Брате Јанко, будаласта главо! 170
„Јеси л' чуо, да ли запамтио:
„Да је била проја за шеницу?
„Да ли Маџар за Маћедонију?
„Да ли Србин за Ердељ-крајину?
„Не дам саме Каице војводе 175
„За четири на крајини бана:
„За Немеша бана Вршачкога,
„За Гецију бана Тителскога,

И сад кад се момци бацају камена ваља биљегу своју посвједочиши, т. ј. по други пут бацити донде, наaче се не бројн.

„За Иштвана бана Сланкаменска
„И за Петра бана Варадинског,
„Све до Вршца па до Варадина,
„За сву земљу и четири бана;
„За то не дам војводе Каице,
„А камо ли остали војвода!“
Расpди се војвода Сибињска,
Па ишета пред шатора свил"на,
Па дозива војводу Каицу:
„Од јуначе, да с” надстрељујемо!
„Да бијемо нишан за облаком.“
Гди је Маџар оком погледао,
Ту Каица стрелом ударио,
Зла Каици срећа приступила,
Те не гледа стреле у Маџара,
Већ он гледа нишан за облаком:
Запе стреле од Сибиња Јанко,
И устрели војводу Каицу
На зло место баш под сису леву,
Токе разби, срце му расече,
Земљи паде војвода Каица,
Врисну јунак, као соко сиви:
„Краљу Ђурђу, родитељу красни!
„Уби мене Маџар изненада
„Брез јуначког мога огледања
„Моје сабље и деснице руке!“
Скочи краљу на ноге лагане,
Па Каицу узима на крило,
Па Каицу и грли и љуби:

„Мој пернати од сунашца штите!

„Дико моја свагда на дивану!

180

185

190

195

200

205

„Бритка сабљо свагда на мејдану! 210
„А крепoсти међу војводама
„Можеш ли ми преболети, сине?
„Да те баба на лекаре даде?“
А Каица једва изговара:
„Краљу Ђурђу, родитељу красни! 215
„Ја ти, бабо, преболети не ћу;
„Јер су стреле пусте отроване,
„На змијину једу накаљене;
„Ако можеш, освети ме, бабо!“
То изрече, па се с душом раста. 220
Краљ закука, кано кукавица: -
„Јо Каица, мој соколе сиви!
„Ал' ти баби крила одломише
„И обадва ока извадише!
„Како ће те преболети баба? 225

„На Бељацу оставити сама,

„Да ми чуваш брез промене стражу?“
Па погледа оком на војводе,
А војводе један на другога,
Па се добри доитише коња, 230
Бојна копља земљи положише,
За бритке се сабље преватише,
Међ Маџаре јуриш учинише,
Погнаше се по пољу Бељацу.
Да је коме стати погледати, 235
Шта војводе од Маџара раде!
Тако краљу Бог и срећа даде,
Од војвода нико не погибе
Разма главом Каица Радоња;
Од Маџара нико не остаде 240
Разма главом од Сибиња Јанко,
И он бежи Вршцу на крајини.
А војводе, браћа милостива,
Са сабљама сандук отесаше,
Саранише војводу Каицу, 245
Чело главе копље ударише,
На копље му сокола метнуше,
За копље му коња привезаше,
По гробу му оружје простреше;
Од Маџара унку начинише, 250
Обградише гроба Каичина,
Да Маџари к њему не долазе,
Да му мртву не претресу тело.
Кука краљу, кано кукавица:
„Јо Каица, моје чедо драго! 255
„Дико моја свагда на дивану!
„Сабљо бритка свагда на мејдану!
„И крепoсти међу војводама!
„Сува злата Смедеревски кључи!
„Десно крило од Српске крајине! 260
„Како ће те преболети баба!
„Како ће те оставити сама,
„Да ми чуваш на Бељацу стражу
„Брез промене докле је крајине!“

se. * Женидба Тодор а од Спи а лаћа.

Седе Тодор за вечеру с мајком
У Сталаћу граду бијеломе
У својему двору, господскоме,

Вечерају, пију вино ладно;
Стаде мати сузе просипати,
Своме сину поче беседити:
„О Тодоре, моје чедо драго!
„Већ сам, сине, врло остарила,
„Остарила и онемоћала,
„Не могу ти пословати, сине,
„Ни по белу двору посртати,
„Нити твоје госте приватати,
„Већ просипај ризницу и благо,
„Те ти проси госпођу девојку,
„Тебе љубу, а мене одмену,
„Нека ради по господску двору.“
Тодор мучи, ништа не беседи,
Повечера и напи се вина,
Па уeтаде на ноге јуначке,
Па се часну крсту прекрстио,
Поменуо оца Николаја
И недељу и васкрсеније
И велико часно ванђелије,
Па ужеже рзан јасну свећу,
Те одшета коњма у ахаре,
И изведе ђогу бабајина,
Трипут га је зоби назобио,
И трипут га напојио вина,
Оседла га седлом Цариградским,
А заузда уздом сератлијнском;
Па на себе руо измењује,
Све убаво руо крајишњичко,
А на главу капу и скувију,
За скувију нозлаћено перје,

10

15

25

« PreviousContinue »