Page images
PDF

„А још лепше, браћо, испратио.“
Па се мајки у дворе поврати:
„Сандаћија, моја мила мајко!
„Светуј мене, моја слатка рано!
„Куд ћу саде, на коју ли страну?
„Ако ћ“ ићи Смедереву славну,
„Оће мене Ђурађ обесити;
„Ако ћ“ ићи цару у Цариград,
„Назваћу се царев нови пребег.“
А девојка слуша од девера,
Пак се млада пусти од девера,
Пак Тодора привати за руку:
„О Тодоре, драги господару!
„Зазор ми је у те погледати,
„А камо ли с тобом беседити,
„Бит” не може, ваља беседити:
„Ти не иди славну Смедереву,
„Нит” ти иди месту Цариграду,
„Одброј мене дванест товар блага,

„И дај мене Србље витезове,

„Седамдесет бојнокопљаника,
„Копљаника, избрани јунака,
„Ја ћу сама ићи Смедереву,
„Да Јерини за ви арач вратим,
„А тако ми добре среће моје!
„Невере ти учинити не ћу.“
Онда уста Тодор Поморавац,
Те отвори на ризници врата,
И одброји дванест товар блага,
И даде јој Србље витезове.
Да госпођи зафаита нема

[merged small][ocr errors][merged small][merged small][merged small][ocr errors]

Путујући сама Смедереву;
Оде шњима граду Смедереву.
Кад је била граду на погледу,
Далеко је Јерина видела
Са чардака са бијеле куле,
Чим је видла, тим је и познала,
И на њу се гротом насмејала:
„Благо мене, ето снае моје!
„Невере ми учинила није,
„Венчаћу је за браца Томаша.“
Поклања се љуба Тодорова:
„О Јерина, несуђена заво!
„Не могу се по двапут венчати
„За живота господара мога.“
То не слуша Јерина госпођа,
Већ под сиљем окумила кума,
И под сиљем нагна свештенике,
Те венчала браца и снашицу.
А кад дошла она ноћца тамна,
Те сведоше двоје младенаца,
Кад Томаша санак преварио,
Трже ноже љуба Тодорова,
Те заклала браца Јеринина.
Кад у јутру бео дан освану,
Подранила госпођа Јерина,
Те отишла у нову ал-башчу,
И набрала цвећа свакојака,
Да пробуди браца и снашицу;
Кад ђердеку отворила врата,
Сва ложница у крви огрезла,
А братац јој у крви лежаше,

220

225

230

235

240

245

Невеста му стоји чело главе,
У руку јој ножеви крвави.
Кад то виде Јерина госпођа,
Удри лицем о земљицу чарну,
А запишта, као змија љута:
„За што, снао? да од Бога нађеш!
„За што си ми браца уморила?
„Да ниј ово Јерина госпођа!
„Ни ти не ћеш по свету одити.“
Повикаше Србљи витезови,
Седамдесет бојнокопљаника:
„Остани се, Јерина госпођo!
„Од невесте љубе Тодорове,
„Од невесте, од наше госпође!
„Да нис” ово Србљи витезови!
„Ни ти не ћеш по свету одити.“
Онда оде Јерина госпођа,
Оде брже на дивана Ђурђу:

„Славни Ђурђу, Српска круно златна!

„Снаа ми је невер учинила,
„Заклала ми браца у ложници.“
Тад јој стаде Ђурађ беседити:
„О Јерина, луда женска главо!

250

255

260

265

270

„Шта с тражила, још си мало нашла,

„А нисам ли тебе беседио:
„„Остани се, Јерина госпођа,
„Од невесте љубе Тодорове?“
Она свога браца изгубила,
Свога браца саранила лепо,
Са снаом се лепо помирила,

275

И сав јој је арач поклонила, 280 Те невеста оде двору своме.

83.

Облак Радо са в.

Поранио Облак Радосаве Низ широко поље Годоминско, Кад је био насред Годомина, Сретоше га дв је госпође младе: Једно љуба Бијелић-војводе, 5 А друго је Златокосић-Павла; Носе младе двоје ђеце лудо. Кад сретоше Ђурђеву војводу, О скуту му обискоше младе, | Љубе Рада у скут и у руку, 10 Па одоше смјерно говорити: „Богом куме, Облак Радосаве! „Богом куме и светим Јованом! „Крсти нама двоје ђеце лудо, „Па ти иди Смедереву граду, 15 „Тамо су ни наши господари: „Бијелићу и Златокосићу, „У тавници госпође Јерине, „Па их хоће младе да погуби; „Но се моли госпођи Јерини, 20 „Нек их пусти из тавнице клете.“ Ал' говори Облак Радосаве: „Чујете л' ме, двије моје куме! „Ви узмите двоје ђеце лудо, „Па идите двору бијеломе, 25

„А ја одох Смедереву граду
„Молити се Ђурђу и Јерини,
„Нека пусте ваше господаре
„Из тавнице, да је Бог убије!“
То изрече, оде Смедереву,
А кад дође ка Ђурђевој кули,

Али сједи Смедеревац Ђурђе,

Ево сједи пред бијелом кулом,
И са шњиме Тодор од Сталаћа
И Појезда од Голупца града;
Они пију црвенику вино;
Но кад дође Облак Радосаве,
А он њима Божју помоћ даде,
Па сpдито оде говорити:
„Господару, Смедеревац-Ђурђе!
„Јазук тебе и господству твоме,
„Што с Јерини, Ђурђе, допустио,
„Те погуби толике војводе
„И поломи крила од крајине!
„Но ти с молим, драги господару!
„Поклони ми двије војеводе:
„Бијелића и Златокосића,
„Те их пусти са дна из тавнице.“
Ал' му вели Смедеревац Ђурђе:
„Слуго моја, Облачићу Раде!
„Иди, слуго, на горња вјешала,
„Отишло је тридесет катана,
„Одвели су двије војеводе,
„Хоће ти их данас објесити;
„Но се моли госпођи Јерини,
„Не ће л' ти их она поклонити.“

[merged small][merged small][ocr errors][ocr errors][merged small][ocr errors]
« PreviousContinue »