Page images
PDF

А два брата, два мила ђевера. Па одоше свати по ђевојку; Тамо су их л"јепо дочекали, 15 Сваком свату по бошчалук дали, Младожењи коња и сокола, . И дадоше лијепу ђевојку. Чауш виче, дабулана риче: „Хазур хазур. кићени сватови 2() „Хазур свати, и хазур ђевојка! „Већ хоћемо дома путовати.“ Дигоше се кићени сватови, Отидоше двору бијеломе; Кад су били насред горе чарне, 25 Ал” у гори Дињар Бањанине, На бојно се копље наслонио, Све сватове редом пропустио, А кад дође лијепа ђевојка, Под ђевојком коња уватио. 30 Кад виђеше два мила ђевера, За оштре се сабље дохитише, Да Дињару одсијеку главу; Ал' говори госпођа ђевојка: „О Бога ви, два мила ђевера! . 35 „Ви немојте њега погубити, „Док чујемо, шта ће говорити, „Ласно. ћете њега погубити.“ Преклања се Дињар Бањанине, Пред ђевојком црну земљу љуби: 40 „Богом сестро, лијепа ђевојко! „Ти ћеш бити љуба Радулова, „Тамо су ми два нејака брата

„У тавници Влашића Радула,
„Не би ли их како избавила!“
Па се маши у свилне џепове,
Те извади дванаест дуката
И дарива Богом посестриму,
Она њему свилену кошуљу.
Па одоше двору бијеломе.
Кад су били пред бијеле дворе,
Сви сватови коње одјахаше,
А ђевојка не ће да одјаше;
Изишла је мајка Радулова,
Изнијела од злата синију,
На синији змију оплетену,
Оплетену од сребра и злата,
На њојзи је алем драги камен,
Па говори мајка Радулова:
„Одјаш" коња, милa снахо моја!
„На част тебе од злата синија,
„На синији змија оплетена,
„Оплетена од сребра и злата,
„И на њојзи алем драги камен,
„Те ми вези полуноћи, снахо,
„Полуноћи, као у по подне.“
Она јој се смјерно поклањаше,
Ал' од коња не ће да одјаше.
Изишле су сеје Радулове,
Изнијеле злаћено прстење:
„Одјаш" коња, милa снахо наша!
„На част тебе злаћено прстење,
„Те ти носи докле си нам млада.“
Она им се смјерно преклањаше,

[ocr errors][merged small][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors]

Ал' им коња не ће да одјаше.
Љутите се у двор повратише,
Оштро ходе, а оштро говоре:
„О наш брате, Влашићу Радуле!
„Не ће снаха коња да одјаше,
„Док не види, за кога је дошла.“
Наљути се Влашићу Радуле,
Голу сабљу у рукама носи:
„Одјаш" коња, кучко! не ђевојко,
„Одјаш" коња, одсјећ” ћу ти главу;
„Ниси коња од баба довела,
„Већ си мога коња уморила.“
Говори му госпођа ђевојка:
„Господару, Влашићу Радуле!
„Не љути се, не имаш се за што:
„Не ћу тебе коња одјахати,

[ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors]

„Док ми не даш кључе од тавнице.“ *

Грохотом се Радул насмијао,
Даде њојзи кључе од тавнице,
Па је онда коња одсједнула,
Па дозивље два мила ђевера:
„Ви хајдете, два мила ђевера,
„Кажите ми врата на тавници.“
Отидоше шњоме на тавницу,
Отворише проклету тавницу,
Па говори лијепа ђевојка:
„Ко су браћа Дињар-Бањанина,
„Хајте амо на тавничка врата.“
Изишла су два нејака брата,
Изишла су на тавничка врата,
Коса им је, њом би се покрили,

[ocr errors][merged small][merged small]

PRен идба Максима Цр

Нокти су им, укопали би се,
Још пропишта тридесет рабова:
„Богом сестро, лијепа ђевојко!
„Пусти и нас данас из тавнице.“
Ал' говори лијепа ђевојка:

„Хајте, робље, на тавничка врата.“ .

Па изиђе робље из тавнице,
Вели њему лијепа ђевојка:
„Бјеж"те, робље, куда које знаде.“
Па узима до два побратима,
Одведе их у бијеле дворе,
Па дозива два бербера млада,
Један мије, други косу брије
И погане нокте сарезује;
Дала им је бјеле бошчалуке,
И на њих је рухо порезала,
Па их спреми двору бијеломе,
И даде им од злата јабуку:
„Поздрав"те ми Богом побратима,
„Побратима Дињар-Бањанина,
„Подајте му од злата јабуку.“

[ocr errors]

Подиже се Црнојевић Иво,
Те отиде преко мора сиња,
И понесе три товара блага,
Да он проси лијепу ђевојку
За Максима за сина својега
Милу шћерцу дужда од Млетака.
Иво проси, дужде се поноси;

[ocr errors][merged small][ocr errors][merged small]
[ocr errors]

Но се Иво оканити не ће,

Снаху проси три пуне године,
Снаху проси, а просипље благо.

Ја кад Иван благо похарчио,
Латини му дадоше ђевојку,
Ђевојачки прстен прифатише.
Пријатељи свадбу устоваше:
Свадбу кажу у години првој,
Док отиде здраво до Жабљана,
И роди му вино и вшеница,
И сакупи хиљаду сватова.
Ја кад тако свадбу уредише,
Земан дође, те ти дому пође,
А прати га нови пријатељу,
Пријатељу дужде од Млетака,
И прате га два дуждева сина,
И прати га стотина Латина.
Но иштети Иван на походу:
Иде мудро, проговори лудо:
Рече дужду нову пријатељу:
„Пријатељу, дужде од Млетака!
„Чекај мене с хиљаду сватова,
„Од хиљаде мање бити не ће,
„Чини ми се хоће бити више;
„Кад пријеђем море у то поље,
„Ти истури хиљаду Латина,
„Нек ми срету у пољу сватове:
„Не ће бити љепшега јунака
„У мојијех хиљаду сватова
„Ни у твојих хиљаду Латина
„Од Максима од мојега сина,

[ocr errors][merged small][merged small][merged small][ocr errors][ocr errors]
« PreviousContinue »