У колијер уплетена гуја,
А под грлом изведена глава,
Баш се чини, као да је жива
Љута гуја (гуја ће га уд'рит'),
На глави јој алем камен драги,
Каде иде момак са ђевојком
У ложницу, да не носи св’јеће,
Нек свијетли алем камен драги,
Те Максима зета дозиваше :
„На поклон ти од злата кошуља.
Но се чуде кићени сватови,
Но се чуде дару Латинскоме.
Но да видиш дара изненада:
Ал ето ти старца Јездимира,
Мила брата дужда од Млетака,
Бијела му прошла појас брада,
На златну се штаку наслонио,
Рони сузе низ госпоско лице,
Рони сузе, и невоља му је:
Седам жена мијенио био,
А од срца не им’о порода,
Па узео к себе синовицу,
Синовицу, њему особницу,
Меште кћери и меште синова,
Пак се старцу саде ражалило,
Ел је спрема преко мора сиња;
Неко чудо бјеше сагучио
И турио под пазухо своје,
А кад дође к браћи сватовима,
По имену зета дозиваше,
Дозиваше, па га огрташе,
Огрну га коластом аздијом,
Саврх главе до зелене траве
Покри зета и коња дората;
Ја каква је, јада допанула!
У јуначке очи ударила,
И причају и казују људи,
Док изнутра удрио поставу,
Отишло је тридест ћеса блага,
А с лица јој ни хесапа нема:
На поклон ти, ти мој мили зете!
На поклон ти коласта аздија,
„Које данас у свијету није
„У нашега ни једнога краља,
„Ни ће бити у цара Турскога;
„Носи, зете, те ми се поноси. “
Максим гледа јаде испријека,
Испријека, али попријеко.
Ја кад тако зета дариваше,
На капиј се отворише врата,
Па стадоше слуге и слушкиње
На капију свате даривати:
О коњима везене јаглуке,
Јунацима танке бошчалуке;
Дариваше, пољу испратише,
На ђемије води натурише,
Из ђемија здраво истурише ;
Отидоше здраво и весело.
Ја кад бише пољу под Жабљака,
Бено су се браћа састанула,
Бено ће се с јадом растанути ;
Но да видиш јаду започетка :
Похитао дијете Максиме
На његову без биљеге вранцу
И скупио десетину друга,
Хоће к својој на муштулук мајци;
А кад виђе војвода Милошу,
Те дората коња подиграва,
А догна га близу до ђевера,
До ђевера Јован-капетана,
Бевојке се руком дофатио;
Ал’да видиш проклете ђевојке!
На очи јој златали мараме,
Ријетке су, те кроз њих виђаше,
Ја кад виђе коња и јунака,
Превари се, занесе је памет,
Те устури златали мараме,
А открива очи обадвије,
А пружи му руке обадвије;
Но ко виђе, чини с не видио,
Виђе свекар Црнојевић Иво,
Виђе свекар, и за јад му било,
Те Латинци снаси проговара:
„К себе руке, мила снахо моја!
„К себе руке, обје ти отпале!
„Покри очи, обје ти испале!
Рашта гледаш на јунака туђа,
На Милоша Обренбеговића?
„Но погледај, мила снахо моја!
„Но погледај пољем пред сватове,
„Штоно јунак на коњу вранчићу,
„Бојно копље носи у рукама,
„Златан сјаје на плећима штитак,
„А красте му лице нагрдиле, „Иза краста лице поцрњело,
Оно ти је дијете Максиме;
„А ја сам се тамо пофалио,
„Кад сам тебе у баба просио,
„Штогођ биде кићенијех свата,
„Да не биде љепшега јунака
„Од Максима од сина мојега ;
„У том сам се, снахо, препануо,
„Милоша смо зетом учинили,
„И Милошу даре поклонили,
„Да преведе тебе преко мора
"И без кавге и без муке наше.
Кад јој рече, када посијече,
Те под собом коња уставила,
Напријед му ни крочити не ће,
Па Латинка свекру проговара:
„Мио свекре, Црнојевић-Иво !
„Максиму си срећу изгубио,
„Како с другог зетом учинио.
„Рашта, свекре? да од Бога нађеш!
„Ако су га красте иштетиле,
"Ко је мудар' и ко је паметан,
„Томе, свекре, ваља разумјети,
„И свак може муке допанути;
„Ако су га красте нашарале,
„Здраве су му очи обадвије,
„Срце му је баш које је било;
„Ако л си се, свекре, препануо,
Бе је Максим још танко дијете,
„Њега чеках за девет година,
Њега чеках у бабову двору, „И још бих га за девет чекала „У Жабљаку у вашему граду,
Ником не бих образ застидила,
Ни ја роду, ни ја дому моме.
„Но ти, свекре, Богом ти се кунем!
„Ја ти враћај благо са јабане, „Са вашега војводе Милоша,
Те удари на Максима твога,
"Јал' напријед ни крочити не ћу, „Баш да ћеш ми очи извадити." Но се Иван љуто узмучио, Призва браћу и неке војводе:
Браћо моја, ако Бога знате!
„Ну кметујте мене и Милошу
„За нашега дара из Латина. “
Нема кмета ни добра јунака,
Ја који ће томе кметовати,
Ел су биле руке уфатили,
И задали Божу вјеру тврду,
Да му дара нитко не дијели,
Но још Иван да га подарује.
Не могоше браћа да кметују,
Ел се једном утврдило било.
Ја кад зачу војвода Милошу,
Те пригони од мегдана дора,
А Ивану ријеч проговара:
О Иване, наша поглавице! „Камо вјера? стигла те невјера! „Нијесмо ли вјеру учинили, „Да ми дара нитко не дијели?
|
