Page images
PDF
EPUB

145

150

155

„Од Будима до Призрена бела,
„Да их нигде сунце не огреје
„Још никаква роса не окваси;
„Ако сможе змија поуздати,
„Ја ћу дати за змију девојку.“
Кад то зачу од Будима краље,
Изведоше коња Ластавицу,
Он се меһе коњу на рамена,
Оде право преко поља равна,
Кано звезда преко ведра неба.
Кад је био до близу Будима,
Још је краље овако мислио :
„Авај мене! до Бога једнога!
„Где һу наћи змију у дувару,
„Да јој кажем од цара поздравље ?
Таман дође на Будимска врата,
Прије њега змија проговара:
„0 мој бабо, од Будима краље!
„Даде л царе за мене девојку ? "
Но овако краље беседио:
„Змијо моја, мој xудни породе!

Ако с' можеш, змијо, поуздати,
„Да одведеш киту и сватове
„Од Будима до Призрена града,
„Да их нигде сунце не огреје
„Нити каква роса не проси,
„Даде царе за тебе девојку ;
„Ако л' не мо'ш одвести сватова,
„Не да царе за тебе девојку. •
Но овако змија проговара:
„Купи свате, хајде за девојку ;

160

165

170 175

180

185

„Ја һу одвест киһене сватове,
„Да их нигде сунце не огреје
„Ни кака их роса не зароси.“
Сакупише силу и сватове,
Сакупише хиљаду сватова,
Сви сватови украљева двора,
Изведоше коња Ластавицу,
Сам се коњиц по авлиjе шета;
Ту викнуше ти лаки чауши :
„Хазур да сте, кићени сватови!
„Хазур да си, млади младожења!“
Кад то зачу змија из дувара,
Тад се смиле змија низ дувара,
Па се прими коњу уз колено,
Па се зави седлу на јабуку;
Окренуше низ Будима града,
Задеде се један модар облак
Од Будима до Призрена града,
Баш их нигде сунце не огреја
Нит” их каква роса заросила.
Кад одоше у Призрена града,
Уњегоше у дворе цареве,
Сви сватови коње провађају,
Салт не шета змија Ластавицу,
Сама јој се по авлиjе шета.
Чудно их је царе дочекао,
и чудно их даром даривао :
Сваком свату од свиле кошуљу,
Младожење коња и сокола,
Још одвише Призренку девојку.
Бре викнуше ти лаки чауши :

190

195

200 205

210

215

„Хазур да сте, кићени сватови!
„Хазур да си, куме и старојко!
„Хазур да си, Призренка девојко!
„Време дође, полазит” хођемо.“
Сви сватови коње појахаше,
Још узјану Призренка девојка,
Кад то виде змија из дувара,
Тад се смиле змија низ дувара,
Потприми се коњу уз колено,
Па се зави седлу на јабуку ;
Окренуше низ Призрена града,
По више њих један модар облак.
Сви сватови коње разиграше,
Стаде играт” змија Ластавицу,
Колико је њега ражљутила,
У Призрену истрла калдрму
и Призрена редом покварила,
Баш се курвић поградити не ће
За пунијех дванаест година,
Што је цару квара учињено.
Па отоше здраво и весело,
Отидоше у Будима града,
Свадбу 'граше за недељу дана,
Играше је, па је проиграше,
Сваки оде ка својему двору,
Змија оста у своме дувару,
Краљ остаде на своме дивану;
Дође време, да с сведу младенци,
Да се сведе момче и девојка,
Изведоше лијепу девојку,
Изведоше на кулу високу,

220

225

230

235 240

245

250

Турише је поду највишему.
Кад је било ноћи у поноћи,
Стаде граја куле на висину,
Тад” се краде краљица госпођа,
Она с краде од пода до пода,
Док изљезе поду највишему,
На одаји отворила врата,
Шта да види? чуда големога!
На јастуку од змије кошуља,
У душеку добар јунак спава,
Загрлио Призренку девојку!
Свака мајка рада је породу,
Те украде од змије кошуљу,
Па ју тури на ту ватру живу,
Па потрча краљу господару:

Благо тебе аи мене краље!
„Ја се дигох на високу кулу,
„На одаји ја отворих врата,
„На јастуку од змије кошуља,
„У душеку добар јунак спава,
„Загрлио Призренку девојку;
„Ја украдох од змије кошуљу,
Па ју турих на ту ватру живу.
„Што је, љубо, изела те змија!“
Потрчаше куле на висину,
Шта да виде? чуда големога!
Мртав јунак у душеку лежи,
Загрлила г* Призренка девојка,
и овако она беседила:
„Јаој мене, до Бога једнога!
„Што остадох млада удовица!

255

[ocr errors]

260

265

„0 свекрво, да те Бог убије!
„А мене си мало учинила,
„А себе си горе доправила.“
Оста мајка без сина својега,
Од нас песма, а од Бога здравље!
Нас лагали, ми полагујемо”).

270

има

момак

те

с

њоме

опет

жене

се

не

опанке

и

не

штап

у народу нашему и приповијетка, како је жена родила змију, па кад су је овако оженили и млада видјела, да у вече из змијине кошуље излази прекрасан

спава, а у јутру се завлачи у змијину кошуљу, она се договори са свекрвом,

па му кошуљу спале на ватри. Кад се момак пробуди, он отиде од

у свијет, казавши јој, да с дјететом, с којијем била трудна, не ће растати, докле га не нађе и он руку на њу не метне , а прије да га не ће наћи, док подере гвоздене

сатре гвозден тражећн. По том она, тражећи га свуда, дође к сунцу,

оно јој каже, да та дању нигдје видјело није, и пошаље је к мјесецу, да пита њега, није ли га он гдје ноћу видјео. На походу оданде поклони јој сунчева мајка златну преслицу са златном кудјељом и с вретеном. Кад дође к мјесецу, и он јој одговори, да га нигдје видјео није „Него“,

„Него“, вели, к вјетру, те њега запитај, није ли га гдје видјео, јер се

свуда.“ Кад оданде пође, поклони јој мјесечева

златну квочку с пилићима. Кад дође к вјетру и

запита га,

но

2» иди

ОН

завлачи

мати

он

*) Гдјекоји пјевачи често додају на свршетку пјесме:

„Онај лаже, који мени каже,

„Овај лаже, а ја полагујем.“ Стијем пјевач показује, да ни он сам не држи све за саму истину, што се пјева.

« PreviousContinue »