Page images
PDF
EPUB

66

„Од Будима до Призрена бела,
„Да их нигде сунце не огреје
„Још никаква роса не окваси;
"Ако с' може змија поуздати,
„Ја ћу дати за змију девојку. “
Кад то зачу од Будима краље,
Изведоше коња Ластавицу,
Он се меће коњу на рамена,
Оде право преко поља равна,
Кано звезда преко ведра неба.
Кад је био до близу Будима,
Још је краље овако мислио:
„Авај мене! до Бога једнога!
"Где ћу наћи змију у дувару,
„Да јој кажем од цара поздравље ?“
Таман дође на Будимска врата,
Прије њега змија проговара:
„О мој бабо, од Будима краље!
„Даде л царе за мене девојку?"
Но овако краље беседио:
„Змијо моја, мој худни породе!
"Ако с можеш, змијо, поуздати,
„Да одведеш киту и сватове
„Од Будима до Призрена града,
„Да их нигде сунце не огреје

99.

Нити каква роса не ороси, „Даде царе за тебе девојку;

„Акол не мо'ш одвести сватова,

„Не да царе за тебе девојку.“
Но овако змија проговара:
„Купи свате, хајде за девојку ;

145

150

155

160

165

170

[ocr errors]

66

"Ја ћу одвесткићене сватове,
„Да их нигде сунце не огреје
Ни кака их роса не зароси.
Сакупише силу и сватове,
Сакупише хиљаду сватова,
Сви сватови у краљева двора,
Изведоше коња Ластавицу,
Сам се коњиц по авлије шета;
Ту викнуше ти лаки чауши :
„Хазур да сте, кићени сватови!

[ocr errors]

, Хазур да си, млади младожења!“
Кад то зачу змија из дувара,
Тад се смиле змија низ дувара,
Па се прими коњу уз колено,
Па се зави седлу на јабуку;
Окренуше низ Будима града,
Задеде се један модар облак
Од Будима до Призрена града,
Баш их нигде сунце не огреја
Нитих каква роса заросила.
Кад одоше у Призрена града,
Уљегоше у дворе цареве,
Сви сватови коње провађају,
Салт не шета змија Ластавицу,
Сама јој се по авлије шета.
Чудно их је царе дочекао,
И чудно их даром даривао:
Сваком свату од свиле кошуљу,
Младожење коња и сокола,
Још одвише Призренку девојку.
Бре викнуше ти лаки чауши :

175

180

185

190

195

200

„Хазур да сте, кићени сватови!

205

„Хазур да си, куме и старојко!
„Хазур да си, Призренка девојко!
„Време дође, полазит хођемо.“

Сви сватови коње појахаше,

Још узјану Призренка девојка,

210

Кад то виде змија из дувара,

Тад се смиле змија низ дувара,
Потприми се коњу уз колено,
Па се зави седлу на јабуку;

Окренуше низ Призрена града,

215

По више њих један модар облак.

Сви сватови коње разиграше,

Стаде играт змија Ластавицу,
Колико је њега ражљутила,
У Призрену истрла калдрму
И Призрена редом покварила,
Баш се курвић поградити не ће
За пунијех дванаест година,
Што је цару квара учињено.
Па отоше здраво и весело,
Отидоше у Будима града,

Свадбу 'граше за недељу дана,

Играше је, па је проиграше,

Сваки оде ка својему двору,

Змија оста у своме дувару,

Краљ остаде на своме дивану;

Дође време, да с’сведу младенци,

Да се сведе момче и девојка,

Изведоше лијепу девојку,

Изведоше на кулу високу,

220

225

230

235

Турише је поду највишему. Кад је било ноћи у поноћи, Стаде граја куле на висину, Тад се краде краљица госпођа, Она с краде од пода до пода, Док излезе поду највишему, На одаји отворила врата, Шта да види? чуда големога! На јастуку од змије кошуља, У душеку добар јунак спава, Загрлио Призренку девојку! Свака мајка рада је породу, Те украде од змије кошуљу, Па ју тури на ту ватру живу, Па потрча краљу господару: „Благо тебе а и мене краље! „Ја се дигох на високу кулу, „На одаји ја отворих врата, На јастуку од змије кошуља, „У душеку добар јунак спава, „Загрлио Призренку девојку; „Ја украдох од змије кошуљу, „Па ју турих на ту ватру живу.“ „Што је, љубо, изела те змија!“ Потрчаше куле на висину,

[ocr errors]

Шта да виде? чуда големога!

Мртав јунак у душеку лежи,
Загрлила г Призренка девојка,
И овако она беседила:

240

245

250

255

260

„Јаој мене, до Бога једнога!
„Што остадох млада удовица!

265

„О свекрво, да те Бог убије!
"А мене си мало учинила,

[ocr errors]

А себе си горе доправила.

66

Оста мајка без сина својега,

Од нас песма, а од Бога здравље!
Нас лагали, ми полагујемо°).

270

У народу нашему има и приповијетка, како је жена родила змију, па кад су је овако оженили и млада видјела, да у вече из змијине кошуље излази прекрасан Момак те с њоме спава, а у јутру се опет завлачи у змијину кошуљу, она се договори са свекрвом, па му кошуљу спале на ватри. Кад се момак пробуди, он отиде од жене у свијет, казавши јој, да се с дјететом, с којијем била трудна, не ће растати, докле га не нађе и он руку на њу не метне, а прије да га не ће наћи, док

не подере гвоздене опанке И не сатре гвозден штап тражећи. По том она, тражећи га свуда, дође к сунцу, но оно јој каже, да га дању нигдје видјело није, и пошаље је к мјесецу, да пита њега, није ли га он гдје ноћу видјео. На походу оданде поклони јој сунчева мајка златну преслицу са златном кудјељом и с вретеном. Кад дође к мјесецу, и он јој одговори, да га нигдје видео није "Него“, вели, к вјетру, те њега запитај, јер се он завлачи

„иди

није ли га гдје видео,

Кад оданде пође, поклони јој мјесечева

[ocr errors]

свуда.

мати златну

квочку с пилићима. Кад дође к вјетру и запита га, он

*) Гдјекоји пјевачи често додају на свршетку пјесме: „Онај лаже, који мени каже,

„Онај лаже, а ја полагујем."

С тијем пјевач показује, да ни он сам не држи све за саму истину, што се пјева.

« PreviousContinue »