Page images
PDF
EPUB

Ево Вуче прв у књигу пише. , , , 120 Ка бијелу граду Бијограду, На кољено Јакши капетану: „Поочиме, Јакша капетане! „Да ми пошљеш до два сина твоја, „Сина твоја побратима моја,

125 , „Поочиме, мене у сватове, Да ђевери буду уз ђевојку. “ Другу Вуче књигу написао, Те је посла шеру Дмитровици На кољено старцу Кузун-Јану: . 130 „Старче Јањо, од Сријема кнеже! „Оправи ми сина Милована, „Да ми буде сватски старјешина, . „Нек поведе три стотине свата, „Нек се знаду свати старјешински.“ 135 Трећу Вуче књигу написао, Те је посла ка Сибињу граду На свог кума Сибињанин-Ланка: . .. „0 мој куме, од Сибиња Јанко! „Како тебе ситна књига дође, . 140 „Брже купи триста Угричића, „Хајде мене, куме, у сватове, „Да ти вјенчаш мене и ђевојку.“ Када Вуче књиге оправио, Он изиђе на бијелу кулу, . . . . 145 Баци скуле дванаест топова, . . Хабер даде Сријем- земљи равној, Саста му се шест стотин сватова По избору бољи од бољега. Мало било време постајало,

150

155

160

165

Ал ето ти два Јакшића млада
иса шњима дванаест делија,
Дочека их Змај-Деспоте Вуче,
Коње води у арове доње,
А јунаке на бијелу кулу;
Тек што они за софру сједоше,
Ал' ето ти сина Милована
Са његових три стотин Сремљана;
Тек што Вуче свате дочекује,
Ал ето ти од Сибиња Јанка
и он води три стотин” Мацара,
Те се саста сила и сватови
Украј Саве пред бијелом кулом;
Лијепо их дочекао Вуче,
Напоји их вином и ракијом,
А нарани сваком ђаконијом.
Ту су тавну ноћцу преноћили,
А кад свану и ограну сунце,
Ударише јасни даулбаси,
А викнуше кићени чауши:
„Хазурaлa, кићени сватови!
„Далеко је Млетку путовати.“
Те се диже сила и сватови,
Отидоше у земљу Латинску.
Дов дођоше Млетку питомоме
Бјелу - двору бана Латинина
Лијепо их бане дочекао:
Коње води у подруме доње,
А јунаке на бијеле куле,
За готове софре засједоше,
Пише вино за неђељу дана ;

170

180

[blocks in formation]

Па кад прође неђељица равно,
Тад викнуше кићени чауши :
„Хазурaлa, кићени сватови!
Пријатељу, изводи ћевојку,
„Далеко је Сави путовати.“
Тек што они у ријечи бјеху,
На граду се отворише врата,
Изиђоше два банова сина,
Изведоше коња зеленога
Са сувијем окићена златом,
и на коњу Росанду ђевојку
Обaсуту мрежом од бисера
Саврх главе до зелене траве;
Те зовнуше два Јакшића млада,
Беверима снаху предадоше,
На капију здраво испратише;
Но се врати Змај-Деспоте Вуче
А са кумом од Сибиња Јанком
ИЈањовим сином Милованом
и са шњима дв'је стотине свата,
Да дарује таста и пуницу, -
А ђевери снаху одведоше; •
Но кад Вуче у повратак дође,
Сусрете га бане и баница,
Те одоше зета даривати: •
Бан му даде калпак и челенку,
А баница диван-кабаницу
Искићену са сувијем златом,
Па ето ти два банова сина.
Дадоше му два мача зелена
Све у суво обливена злато;

200

205

210

215

. 220

225

Па ето ти слуге Милутина и он носи златну купу вина, Поклони је Змај-Деспоту вуку. Истом узе Змај-Деспоте Вуче, Истом узе да попије вино, Ал' дотрча један од сватова, На њему је седамнаест рана, Носи десну умијевој руку, Како дође Змај-Деспоту Вуку, А он Вуку 'вако проговори: „Зло ти вино, Змај-Деспоте Вуче! „Зло ти вино, а горе ти било! „Удари ти сила у сватове, „Чудна сила, Берзeлeз Алија „Са његових триста Сарајлија, „Погибе ти хиљада сватова, „Од хиљаде један не остаде, „До остала два Јакшића млада, „Али их је љуто салетио, . „Салетио Берзeлeз Алиле, Буто ти је Дмитра обранио, „Но још бране лијепу ћевојку, „До сад мислим да су изгинули.“ А кад зачу Змај-Деспоте Вуче, Баци купу о мермер-калдрму, слеђа баци диван-кабаницу, А са главе тастова калпака, Па привати вранцу за дизгене, Окрену га пољу на капију, А за њиме куме и старојко: Кад изиђе Вуче на капију,

230

235

240

а

. 245

250

255

А он пусти вранца аловита,
Омах дође на поље широко,
Бено Турчин свате исјекао;
Али стоје два Јакшића млада,
Јоште бране љепоту ћевојку
Од Турчина Берзелез-Алије;
Но кад Турчин Вука опазио,
Плећи даде бијегати стаде;
Но не даде Вуче бијегати,
Сустиже га у по поља равна,
Удари га сабљом на довату,
Те просјече рухо на Турчину,
Но Турчину ништа не науди;
Кад то виђе Змај-Деспоте Вуче,
А он трже перна буздована,
Оде њега њима ударати,
Не би ли га с коњем раставио;
Али Турчин ни хабера нема,
Веће врати суру бедевију,
А потеже сабљу оковану,
Да он Вуку одсијече главу;
Но му Вуче сабљу дочекао,
Пребио је на три половине;
Но да видиш Берзелез-Алије!
Он потеже зелена гадара,
Оде ћерат” по мејдану Вука,
Готово га надвладао бјеше;
Но то гледа лијепа ћевојка
Од оваца из зелене траве.
Па јој жао Змај-Деспота Вука,
Па му оде млада говорити:

260

265

270

« PreviousContinue »