О јуначе, Бог те не убио! „Зар не видиш, да си погинуо? „На Турчину оклоп гвожђе има; „Но ђе ти је стрјела и тетива? „Удри њега у чело јуначко, Бе саставља самур и обрве, „Те ћеш њега ласно погубити. “ То кад зачу Берзелез Алија, Он не знаше што збори ђевојка, Пак погледа у зелену траву, Да он види, ко говори с Вуком, А Вук трже стр'јелу и тетиву, Те он гледа Берзелез-Алију, Погоди га у чело јуначко, Турчин паде у зелену траву, Турчин паде, а Вуче допаде,
Сабљом ману, одсјече му главу,
Па се натраг у сватове врати,
Те по пољу друштво покупио; Докле Вуче свате избројио,
Ал му нема седам стотин свата; Лијепо се дома оправише.
Кад дођоше шеру Купинову, Угости их Змај-Деспоте Вуче, Подјели им свилене дарове, Па одоше сваки двору своме, А он оста с Росандом на кули.
Порча од Авале и Змај огњени Вук.
Вино пију до два побратима У Авали више Бијограда: Једно бјеше Порча од Авале, А друго је Берзелез Алија; Кад се ладна напојише вина И јуначки ћеив задобише, Ал' говори Порча од Авале: „Побратиме, Берзелез-Алија! „Ти се напиј вина изобила, „Виноград је нама до чардака, Имам доста у подруму вина, Имам доста вина и ракије."
Њему вели Берзелез-Алија: , Залуду ти, побратиме драги! „Залуду ти вино и ракија,
„Кад не имаш крчмарице младе, „Да нам служи вино и ракију,
Те немамо шале ни маскаре. Мучно бјеше Порчи од Авале, Па говори Берзелез-Алији:
Побратиме, ти се напиј вина, „Док ја одем Стојну Бијограду, "Довешћу ти крчмарицу младу, „Ја ђевојку, ја невјесту младу." А пита га Берзелез-Алија: „Када одеш Стојну Бијограду, „Бојиш ли се још кога до Бога?
„Бојиш ли се два Јакшића млада?" Алму вели Порча од Авале: „Ој Бога ми, побратиме драги! "Ја с не бојим никога до Бога, „Не бојим се два Јакшића млада; „Ал се мало, побро, прибојавам, „Прибојавам Змајогњанин-Вука „Из простране Сријем-земље равне „Из онога села Купинова; "Далеко је село Купиново, „А пространа Сријем-земља равна, „Ту се Вуче ни десити не ће." Па повика Порча од Авале: „Слуге моје, извед’те ми ђога. “ Докле Порча седло опремио,
Дотле слуге изведоше ђога, Довати се ђогу на рамена, Право оде низ поље Врачара Докле дође тихој води Сави, Па се Порча покрај Саве Фула. А да видиш два Јакшића млада! Пију вино на кули Небојши И шњима је Змајогњани-Вуче, Тури очи змај од огња Вуче, Тури очи уз ту воду Саву, Док угледа Порчу од Авале, Па говори змај од огња Вуче: „Видите ли, два Јакшића млада, "Ко се оно низа Саву фула?" Погледаше два Јакшића млада, Познадоше од Авале Порчу,
Па говоре Змајогњанин-Вуку: „Побратиме, Змајогњанин-Вуче! „Оно і курва од Авале Порча: "Дана нема, кад се не привлачи „И по једног роба не одводи, „Ја по мртву не односи главу. А да рече Змајогњанин Вуче:
, Мили Боже, на свем тебе фала ! Ево има девет годин' дана „Како с молим тебе истиноме, „Не би ли се с Порчом удесно, „Ти ми даде, данас га десити." Па још рече Змајогњанин-Вуче: „Поскочите, два Јакшића млада, „Нађидерте сироту ђевојку, „Обуц'те јој свилу и кадифу, Подајте јој злаћену маштраву, Пошљите је Сави на обалу, „Не би ли се Туре преварило, „Не би ли се мало забавило, „Док опремим себе и кулаша. Скочи Вуче опремат кулаша, А Јакшићи нареде ђевојку, Ођеше је, што се љепше може, Дадоше јој злаћену маштраву, Послаше је Сави на обалу; Таман цура на обалу дође, Она стаде воду заватати, Док ето ти од Авале Порче, Божју помоћ цури називао; Она њему помоћ приватила,
Па је цури Порча говорио: „Ој Бога ти, лијепа ђевојко! „Доват’дер ми воде у маштрави, „Да с напијем студене водице. Говори му лијепа ђевојка: „Одјаш коња, незнани јуначе, „Одјаш коња, па се напиј воде.“ Ал' јој вели Порча од Авале: „Ој Бога ми, лијепа ђевојка! „Кљусина је моја дурновита: „Кад одјашем, узјати се не да, „Већ ми додај воде у маштрави, „Ја сам јунак врло ожеднио. А ђевојка њега послушала, Завати му воде у маштрави,
Све то гледа змај од огња Вуче, Пас довати на свога кулаша, Па полеће уз поље Врачара; Кад је мало Порчу сустигнуо, Па је онда Порчи говорио: „Стани курво, од Авале Порча! „Стани мало, да се огледамо." Кад га Порча виђе и познаде, Потурио у траву ђевојку, Па он бјежи уз поље Врачара,
« PreviousContinue » |