Page images
PDF

За њим трчи Змајогњанин-Вуче,
За њим трчи, стићи га не море;
Догнаше се Авали планини,
Угледа их Ђерзелез Алија,
Па је слуге своје сазивао:
„Слуге моје, затвор дете врата
„На кулама и на капијама:
„Ето оздо два добра јунака
„Ђе с ћерају уз гору зелену
„И сад ће се туна догонити:
„Кад не нађу отворена врата
„Не ће ли се Порча повратити,
„Не би л" Порча погубио Вука.“
Одмах њега слуге послушаше,
Те капије хитро затворише,
Кад с догнаше два добра јунака,
Бјежи Порча око своје куле,
А све виче: „Отвор те ми врата!“
Нико њему отворит" не смије.
Трипут га је опћерао Вуче,
Па га стиже граду на капији,
Те му јунак одсијече главу,
Па увати дебела ђогата,
И тури му у зобницу главу,
- Оде право Стојну Бијограду.
Све то гледа Ђерзелез Алија,
Па говори Ђерзелез Алија:
„Мили Боже, на свему ти фала!
„Кад с десише затворена врата
„На кулама и на капијама,
„Више б” Вуче јада учинио.“
Па побјеже своме Сарајеву.

125

130

135

140

145

150 94. Женидба Тодор а Јакшића.

Пошетао од Будима краљу,
А за њиме нигђе никог нема,
Осим један Јакшићу Тодоре.
Води Тодор вранца од мејдана,
На Тодору чудно одијело:
Вас у срми и у чистом злату.
Ударише испод танке куле,
Испод куле краља Будимскога,
Гледа њега Будимска краљица,
Па дозива Јакшића Тодора:
„Ој соколе, Јакшићу Тодоре!
„Јеси ли се, море, оженио?
„Ја ђевојку за се испросио?
„Ја ђевојци дао вјеру тврду?“
Вели њојзи Јакшићу Тодоре:
„Ој госпођа Будимска краљице!
„Нијесам се јоште оженио,
„Ни ђевојке за се испросио,
„Ни ђевојци дао вјере тврде.“
Кад то чула госпођа краљица,
Она њему тихо бесједила:
„Ој соколе, Јакшићу Тодоре!
„На дар теби моја Иконија,
„Вод је двору, те се жени њоме.“
Кад то зачу Јакшићу Тодоре,
Свеза вранца под бијелом кулом,
Право оде на бијелу кулу,

[merged small][merged small][merged small][ocr errors]

А кад дође госпођи краљици,
Капу скиде, баци под пазухо,
Поклони се до земљице црне,
Па извади хиљаду дуката,
Те их даје госпођи краљици:
„Нај то теби, госпоја краљице,
„Пола теби, пола Иконији,
„Док отидем Бијограду моме,
„Да покупим киту и сватове;“
Ал' за дуго свадбу одгодио:
До годину дана бијелијех,
Па се врати низ танану кулу,
Довати се помамна вранчића,
Оде право Бијограду своме.
За тим прође годиница дана,
Ни Тодора, ни од њега гласа;
Једна прође, а и друга дође,
Ни Тодора, ни од њега гласа;
Друга прође, а и трећа дође,
Ни Тодора, ни од њега гласа.
А кад наста година четврта,
Пошетао од Будима краљу,
А за њиме Звијездић Ивaнe,
Води Иван свог добра ђогина,
Кад су били испод бјеле куле,
Испод куле краља Будимскога,
Гледа њега Будимска краљица;
На Ивану дивно одијело:
Вас у срми и у чистом злату:
На њему је коласта аздија,

По аздији исплетене гује,

[merged small][ocr errors][ocr errors][ocr errors][merged small][ocr errors]

Повисоко изведене главе,
У устима све драго камење,
Види му се ноћи путовати,
У по ноћи, како у по дана;
„Љепши Иван од сваке ђевојке;
Дозива га госпођа краљица:
„О Иване од Звијезде града!
„Јеси ли се, море, оженио?
„Ја л' ђевојку за се испросио?“
Проговори Звијездић Иване:
„Ој госпођа, Будимска краљице!
„Нијесам се јунак оженио,
„Ни ђевојке за се испросио.“
Проговори Будимска краљица:
„О Иване од Звијезде града!
„На част теби моја Иконија,
„Вод је двору, те се жени њоме.“
Иван слуги додаде ђогина,
Па он оде уз танану кулу,
Капу скида, Божју помоћ даје,
Поклања се до земљице црне,
Па се маши руком у џепове,
Те извади хиљаду дуката,
Те их даје госпођи краљици:
„Нај то теби, госпођа краљице,
„Пола теби, пола Иконији, .
„Док ја одем до Звијезде града,
„Да покупим кићене сватове,
„Ето мене до петнаест дана
„У Будима у бијела града.“
Па он оде низ танану кулу,

[ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors]
[ocr errors]

- „Ево има четири године,

[ocr errors]

. . . . . . .

Довати се својега ђогина,
Оде право двору бијеломе.
Ал' то зачу од Будима краљу,
Ђе краљица поклони ђевојку,
Жао краљу Јакшића Тодора,
Па начини књигу на кољену, "" 95
Те је шаље Јакшићу Тодору: * ,,
„Ој Тодоре, зете несуђени!

[ocr errors]
[ocr errors]

„Како јеси злато испросио,
„Нити водиш, ни одговор дајеш; 190
„Сада ти је други препросио,
„Препроси је Звијездић Ивaнe,
„И ето га до петнаест дана,
„Мој Тодоре! бијелу Будиму;
„Већ ак хоћеш ићи по ђевојку,
„Брже купи стотину сватова,
„Ноћи мени ходи под Будима,
„Да ти дадем моју Иконују,
„Те је води Бијограду твоме.“
Оде књига Јакшићу Тодору. | 110
Кад Тодору ситна књига дође,
Те он виђе, што му књига каже,
Пламен му се уз образ запали.
У Тодора девет миле браће,
Ал' код двора није ни једнога, 115
Већ отишли на цареву војску,
Осим једно дијете Стјепане,
Нема њему већ дванаест љета;
Виче њега Јакшићу Тодору:
„Ој дијете, нејачак Стјепане! 120

105

[ocr errors]
« PreviousContinue »