„Дај ти мене твојега ђогата, „Да ја идем у свијет бијели, „Да ја тражим, од каква сам рода: „Ал сам каква рода хорјатскога; „Да л од каква рода господскога; „Ја л һу скочит” у тихо Дунаво.“ Жао бјеше старцу игуману, Пази Сима, како свога сина ; Пореза му св’јетло одијело, Даде њему хиљаду дуката иђогата свога из подрума. Оде Симо у свијет бијели, Хода Симо девет годиница, Тражи Симо рода и племена, Ал' како ће њега находити, Кад никога питат' не умије? Када наста година десета, На ум паде Наход-Симеуну, Да он иде своме намастиру; Он поврати својега ђогата. Једно јутро бјеше уранио Испод града бијела Будима; Одраст'о је Наход-Симеуне, A љепши је од сваке ћевојке, Добро свога одгајио ђога, Поиграва пољем Будимскијем, А запjева грлом бијелијем ; Гледа њега Будимска краљица, Када згледа Наход-Симеуна, Она виче танану робињу: „Живо иди, танана робињо,
„Под јунаком увати ђогата, „Кажи њему: „Краљица те зове, Нешто тебе има говорити.“ Оде живо танана робиња, Под Симом је коња увaтила, Симеуну тихо говорила: oјуначе! зове те краљица, Нешто тебе има говорити. Тад Симеун поврати ђогата У авлиjу под бијелу кулу, Даде ђога тананој робињи, А он оде уз бијелу кулу. Кад изиђе госпођи краљици, Капу скида, до земље се свија и краљици Божју помоћ даје, Краљица му Божју помоћ прима, Сједе њега за совру готову, Донесоше вино и ракију и лијепу сваку ђаконију. Сједи Симо, пије рујно вино, Ал' не може госпођа краљица, Већ све гледа Наход-Симеуна. Кад је ноћца била омркнула, Тад” краљица рече Симеуну: „Скидај рухо, незнана катано! Ваља тебе ноћити с краљицом „И обљубит Будимску краљицу.“ Симеуна вино преварило, Рухо скиде, леже са краљицом, Те краљици обљубио лице. Кад у јутру јутро освануло,
Симеуна попустило вино, Те он виђе, што је учинио , Симеуну врло мучно било, Скочи Симо на ноге лагане, Опреми се, па оде ђогину, Уставља га госпођа краљица На шећерли каву и ракију, Симеун се не ће уставити Већ он свога усједе ђогата, Оде Симо низ поље Будимско. Доцкан Симу на ум припануло, Остало му часно јеванђеље Код краљице на бијелој кули; Врати Симо помамна ђогата, Уавлиjи коња уставно, А он иде на бијелу кулу, Али сједи госпођа краљица, Сједи млада кули на пенџеру, Она чати часно јеванђеље, Рони сузе низ бијело лице; Рече Симо госпођи краљици: „Дај, краљице, часно јеванђеље. “. Одговори госпођа краљица : „Симеуне, дуго јадан био! „У з'о час гa рода потражио: „А у гори дош'о у Будима „И ноћио с госпођом краљицом „И краљици обљубио лице! „Ти си своју обљубио мајку!“ 12)
") Ваља да је у јеванђелију, спријед или на крају, било
155
Кад то зачу Наход-Семеуне, Проли сузе од бијела лица, Па узима часно јеванђеље И краљицу пољуби у руку, Оде Симо до свога ђогата, Усједе га, оде намастиру. Кад је био спрема намастира, Угледа га отац игумане, Позна свога ђога из подрума и на њему Наход-Симеуна, Мало ближе пред њег” излазио, Симеуне спаде од ђогата, Поклони се до земљице црне, љуби оца у скут и у руку. Говори му отац игумане: „Бе си мене, Наход-Симеуне ? „Те си мене толико вријеме ? Вели њему Наход-Симеуне: „Не питај ме, оче игумане! „У з'о час сам рода потражио, „А у гори дош'о до Будима. Све се њему исповиђе Симо. Кад то чуо отац игумане, Узе Сима за бијелу руку, Па отвори тавницу проклету, Бено лежи вода до кољена, и по води гује и јакрепи, Симеуна баци у тавницу,
записано, чије је оно, ко је он, и чега ради ние по свијету.
Па затвора тавницу проклету, Кључе баци у тихо Дунаво, Па је старац тихо говорио : „Кад изишли кључи из Дунава, „Симеун се грија опростио!“ Тако стаде за девет година. Када наста година десета, А рибари рибе поваташе и у риби кључеве нађоше, Доказаше старцу игуману ; Игуману на ум паде Симо, Па он узе кључе од тавнице, Те отвори проклету тавницу, Утавници воде не имаде, Нити гмижу гује и јакрепи; У тавници сунце огријало, Симо сједи за столом златнијем,
рукама држи јеванђеље.
Оие и Наход-Си ме ун. Рани царе у Јању девојку Од малена до десног колена, Не рани је, да је другом даје, Већ је рани, да је за се узме ; Царе оће, а девојка не те; њу ми просе ламе и везири, Лале просе, ал' је царе не да, Већ он узе под силу девојку. По том мало време постајало,
« PreviousContinue » |