„Дај ти мене твојега ђогата,
„Да ја идем у свијет бијели,
„Да ја тражим, од каква сам рода:
„Ал сам каква рода хорјатскога;
„Да л од каква рода господскога;
„Ја л һу скочит” у тихо Дунаво.“
Жао бјеше старцу игуману,
Пази Сима, како свога сина ;
Пореза му св’јетло одијело,
Даде њему хиљаду дуката
иђогата свога из подрума.
Оде Симо у свијет бијели,
Хода Симо девет годиница,
Тражи Симо рода и племена,
Ал' како ће њега находити,
Кад никога питат' не умије?
Када наста година десета,
На ум паде Наход-Симеуну,
Да он иде своме намастиру;
Он поврати својега ђогата.
Једно јутро бјеше уранио
Испод града бијела Будима;
Одраст'о је Наход-Симеуне,
A љепши је од сваке ћевојке,
Добро свога одгајио ђога,
Поиграва пољем Будимскијем,
А запjева грлом бијелијем ;
Гледа њега Будимска краљица,
Када згледа Наход-Симеуна,
Она виче танану робињу:
„Живо иди, танана робињо,
„Под јунаком увати ђогата,
„Кажи њему: „Краљица те зове,
Нешто тебе има говорити.“
Оде живо танана робиња,
Под Симом је коња увaтила,
Симеуну тихо говорила:
oјуначе! зове те краљица,
Нешто тебе има говорити.
Тад Симеун поврати ђогата
У авлиjу под бијелу кулу,
Даде ђога тананој робињи,
А он оде уз бијелу кулу.
Кад изиђе госпођи краљици,
Капу скида, до земље се свија
и краљици Божју помоћ даје,
Краљица му Божју помоћ прима,
Сједе њега за совру готову,
Донесоше вино и ракију
и лијепу сваку ђаконију.
Сједи Симо, пије рујно вино,
Ал' не може госпођа краљица,
Већ све гледа Наход-Симеуна.
Кад је ноћца била омркнула,
Тад” краљица рече Симеуну:
„Скидај рухо, незнана катано!
Ваља тебе ноћити с краљицом
„И обљубит Будимску краљицу.“
Симеуна вино преварило,
Рухо скиде, леже са краљицом,
Те краљици обљубио лице.
Кад у јутру јутро освануло,
Симеуна попустило вино,
Те он виђе, што је учинио ,
Симеуну врло мучно било,
Скочи Симо на ноге лагане,
Опреми се, па оде ђогину,
Уставља га госпођа краљица
На шећерли каву и ракију,
Симеун се не ће уставити
Већ он свога усједе ђогата,
Оде Симо низ поље Будимско.
Доцкан Симу на ум припануло,
Остало му часно јеванђеље
Код краљице на бијелој кули;
Врати Симо помамна ђогата,
Уавлиjи коња уставно,
А он иде на бијелу кулу,
Али сједи госпођа краљица,
Сједи млада кули на пенџеру,
Она чати часно јеванђеље,
Рони сузе низ бијело лице;
Рече Симо госпођи краљици:
„Дај, краљице, часно јеванђеље. “.
Одговори госпођа краљица :
„Симеуне, дуго јадан био!
„У з'о час гa рода потражио:
„А у гори дош'о у Будима
„И ноћио с госпођом краљицом
„И краљици обљубио лице!
„Ти си своју обљубио мајку!“ 12)
") Ваља да је у јеванђелију, спријед или на крају, било
155
Кад то зачу Наход-Семеуне,
Проли сузе од бијела лица,
Па узима часно јеванђеље
И краљицу пољуби у руку,
Оде Симо до свога ђогата,
Усједе га, оде намастиру.
Кад је био спрема намастира,
Угледа га отац игумане,
Позна свога ђога из подрума
и на њему Наход-Симеуна,
Мало ближе пред њег” излазио,
Симеуне спаде од ђогата,
Поклони се до земљице црне,
љуби оца у скут и у руку.
Говори му отац игумане:
„Бе си мене, Наход-Симеуне ?
„Те си мене толико вријеме ?
Вели њему Наход-Симеуне:
„Не питај ме, оче игумане!
„У з'о час сам рода потражио,
„А у гори дош'о до Будима.
Све се њему исповиђе Симо.
Кад то чуо отац игумане,
Узе Сима за бијелу руку,
Па отвори тавницу проклету,
Бено лежи вода до кољена,
и по води гује и јакрепи,
Симеуна баци у тавницу,
записано, чије је оно, ко је он, и чега ради ние по свијету.
Па затвора тавницу проклету,
Кључе баци у тихо Дунаво,
Па је старац тихо говорио :
„Кад изишли кључи из Дунава,
„Симеун се грија опростио!“
Тако стаде за девет година.
Када наста година десета,
А рибари рибе поваташе
и у риби кључеве нађоше,
Доказаше старцу игуману ;
Игуману на ум паде Симо,
Па он узе кључе од тавнице,
Те отвори проклету тавницу,
Утавници воде не имаде,
Нити гмижу гује и јакрепи;
У тавници сунце огријало,
Симо сједи за столом златнијем,
рукама држи јеванђеље.
Оие и Наход-Си ме ун.
Рани царе у Јању девојку
Од малена до десног колена,
Не рани је, да је другом даје,
Већ је рани, да је за се узме ;
Царе оће, а девојка не те;
њу ми просе ламе и везири,
Лале просе, ал' је царе не да,
Већ он узе под силу девојку.
По том мало време постајало,
|