Page images
PDF

„Дај ти мене твојега ђогата,
„Да ја идем у свијет бијели,

„Да ја тражим, од каква сам рода:

„Ал' сам каква рода хорјатскога;
„Да л' од каква рода господскога;
„Ја л' ћу скочит у тихо Дунаво.“
Као бјеше старцу игуману,
Пази Сима, како свога сина;
Пореза му свјетло одијело,
Даде њему хиљаду дуката
И ђогата свога из подрума.
Оде Симо у свијет бијели,
Хода Симо девет годиница,
Тражи Симо рода и племена,
Ал' како ће њега находити,
Кад никога питат” не умије?
Када наста година десета,
На ум паде Наход-Симеуну,
Да он иде своме намастиру;
Он поврати својега ђогата.
Једно јутро бјеше уранио
Испод града бијела Будима;
Одрасто је Наход-Симеуне,
А љепши је од сваке ђевојке,
Добро свога одгајио ђога,
Поиграва пољем Будимскијем,
А запјева грлом бијелијем;
Гледа њега Будимска краљица,
Када згледа Наход-Симеуна,
Она виче танану робињу:
„Живо иди, танана робињо,

[ocr errors][merged small][ocr errors][ocr errors][ocr errors][ocr errors]

„Под јунаком увати ђогата,
„Кажи њему: „Краљица те зове,
„Нешто тебе има говорити.“
Оде живо танана робиња,
Под Симом је коња уватила,
Симеуну тихо говорила:
„О јуначе! зове те краљица,
„Нешто тебе има говорити.“
Тад Симеун поврати ђогата
У авлију под бијелу кулу,
Даде ђога тананој робињи,
А он оде уз бијелу кулу.
Кад изиђе госпођи краљици,
Капу скида, до земље се свија
И краљици Божју помоћ даје,
Краљица му Божју помоћ прима,
Сједе њега за совру готову,
Донесоше вино и ракију
И лијепу сваку ђаконију.
Сједи Симо, пије рујно вино,
Ал' не може госпођа краљица,
Већ све гледа Наход-Симеуна.
Кад је ноћца била омркнула,
Тад краљица рече Симеуну:
„Скидај рухо, незнана катано!
„Ваља тебе ноћити с краљицом
„И обљубит" Будимску краљицу.“
Симеуна вино преварило,
Рухо скиде, леже са краљицом,
Те краљици обљубио лице.
Кад у јутру јутро освануло,

[ocr errors][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small]

Симеуна попустило вино,
Те он виђе, што је учинио,
Симеуну врло мучно било,
Скочи Симо на ноге лагане,
Опреми се, па оде ђогину,
Уставља га госпођа краљица
На шећерли каву и ракију,
Симеун се не ће уставити
Већ он свога усједе ђогата,
Оде Симо низ поље Будимско.
Доцкан Симу на ум припануло,
Остало му часно јеванђеље
Код краљице на бијелој кули;
Врати Симо помамна ђогата,
У авлији коња уставио,
А он иде на бијелу кулу,
Али сједи госпођа краљица,
Сједи млада кули на пенџеру,
Она чати часно јеванђеље,
Рони сузе низ бијело лице;
Рече Симо госпођи краљици:
„Дај, краљице, часно јеванђеље.“
Одговори госпођа краљица:
„Симеуне, дуго јадан био!
„У зо час га рода потражио!
„А у гори дош'о у Будима
„И ноћио с госпођом краљицом
„И краљици обљубио лице!
„Ти си своју обљубио мајку!““)

125

130

135

140

145

150

“) Ваља да је у јеванђелију, спријед или на крају, било

Кад то зачу Наход-Семеуне,
Проли сузе од бијела лица,
Па узима часно јеванђеље
И краљицу пољуби у руку, 155
Оде Симо до свога ђогата,
Усједе га, оде намастиру.
Кад је био спрема намастира,
Угледа га отац игумане,
Позна свога ђога из подрума 160
И на њему Наход-Симеуна,
Мало ближе пред њег” излазио,
Симеуне спаде од ђогата,
Поклони се до земљице црне,
„Љуби оца у скут и у руку. 165
Говори му отац игумане:
„Ђе си мене, Наход-Симеуне?
„Ђе си мене толико вријеме?“
Вели њему Наход-Симеуне:
„Не питај ме, оче игумане! " 170
„У зо час сам рода потражио,
„А у гори дош'о до Будима.“
Све се њему исповиђе Симо. .
Кад то чуо отац игумане,
Узе Сима за бијелу руку, |- 175
Па отвори тавницу проклету,
Ђено лежи вода до кољена,
И по води гује и јакрепи,
Симеуна баци у тавницу,

записано, чије је оно, ко је он, и чега ради иде по свијету.

Па затвора тавницу проклету, 180
Кључе баци у тихо Дунаво,
Па је старац тихо говорио:
„Кад изишли кључи из Дунава,
„Симеун се грија опростио!“
Тако стаде за девет година. 185
Када наста година десета,
А рибари рибе поваташе
И у риби кључеве нађоше,
Доказаше старцу игуману;
Игуману на ум паде Симо, 190
Па он узе кључе од тавнице,
Те отвори проклету тавницу,
У тавници воде не имаде,
Нити гмижу гује и јакрепи;
У тавници сунце огријало, 195
Симо сједи за столом златнијем,
У рукама држи јеванђеље.

15.
О пет На а од-Си ме ун.

Рани царе у Јању девојку
Од малена до десног колена,
Не рани је, да је другом даје,
Већ је рани, да је за се узме;
Царе оће, а девојка не ће: 5
Њу ми просе лале и везири,
Лале просе, ал” је царе не да,
Већ он узе под силу девојку.
По том мало време постајало,

« PreviousContinue »