175

180

„Ја сам Предраг твој братац рођени
„Можеш ли ми ране преболети?
„Да подерем танане кошуље,
„Да те видам и да те завијам. “
Рањен Ненад њему одговора:
„Та ти ли си, мој брате рођени!
„Вала Богу, кад сам те видео,
Те ме жива моја жеља мину;
„Не могу ти ране преболети,
„Већ ти проста моја крвца била!“.
То из усти, па душицу пусти.
Над њим Предраг јаде јадикује:
„J'о Ненаде, моје јарко сунце!
Рано ти ми ти беше изишло,
„Па ми тако рано ти заседе!
Мој босиљче из зелене башче!
Рано ти ми беше процватио,
„Па ми тако рано ти увену!“
Па потрже ноже од појаса,
Те удара себе у срдашце,
Мртав паде покрај браца свога.

185

190

17.

Цар Дуклијан и Крститељ Јован.

(из Црне горе).

Вино пију до два побратима
На пржину накрај мора слана,
Једно јесте царе Дуклијане,
А друго је крститель Јоване.

5

10

15

Пошто су се напојили вина,
Но да рече Крститељ Јоване:
„Ходи, побро, да се посиграмо,
„Ти коруном, а ја ћу јабуком. “
Па скочише, те се посиграше:
Свети Јован отисну јабуку,
Она паде мору у дубине,
Топле су га сузе пропануле,
Но му царе ријеч проговара:
„А не плачи, драги побратиме!
„Не мој мене уграбит' коруну,
„Ја һу тебе извадит” јабуку. “
Јован му се Богом кунијаше,
А да му је уграбити не ће.
Таде царе у море уплива,
А полеће Јован на небеса,
Пред Господом те је излазио,
Па је пред њим ријеч говорио:
Боже вјечни и пресвети оче!
„Хоћу ли се тобом заклет” криво?
„Хоћу цару уграбит” коруну? “
Господ њему ријеч говорио:
„0 Јоване, моја вјерна слуго!
„Закуни се мноме трипут криво,
„Теке не мојијем именом.“
Свети Јован слеһе на пржину.
Таде царе из мора изиде,
и изнесе у зубе јабуку;
Па су опет игру заметнули:
Свети Јован отисну јабуку,
Опет паде мору у дубине,

20

25

30

35

А Јована сузе пропануле,
Но му збори царе Дуклијане:
„А не бој се, мио побратиме!
„Не мој мене ти украст” коруну,
„Ја һу тебе извадит” јабуку.“

40
Јован му се Богом кунијаше,
Куне му се Богом по три пута,
А да му је уграбити не ће.
Цар коруну врже под капицу,
Код ње стави тицу злогласницу, 45
Па усиње море уронио.
Свети Јован море заледио,
Он заледи дванаес ледовах,
Па уграби од злата коруну,
и полеће к небу у висине,

50 А закркта тица злогласница, Удно мора царе опазио, Па се загна мору из дубине, Три је леда главом проломио, Па се натраг опет повратио,

55 и на глави ками дофатио, Мали ками од хиљаде оках, и проломи дванаес ледовах, Па је своја расклопио крила, За Јованом у потеру пође,

60 Достиже га на небеска врата, За десну га ногу уФатио, Што доФати, оно и окиде. Сузан Јован пред Господом дође,

Сјајно тунце 14) на небо донесе, 65 “) До сад свуда бјеше коруна (corona, круна), а овдје

и Богу се Јован пожалио,
Како га је царе нагрдио.
Господ му је таде говорио:
„А не бој се, моја вјерна слуго!
Свакоме ћу тако учинити.
То је било, а Богу за славу.

70

сунце! Ја сам још у дјетињству слушао, гдје се овај догађај и приловиједа у народу овако:

пошље

он

ce

се

Кад су ђаволи отпали од Бога и утөкли на земљу, онда су и сунце однијели са собом, па га ђаволски цар набно на копље и носио на рамену. Кад већ земља протужи Богу, да хоће сва да изгори од сунца, онда Бог

светог Аранђела, да гледа како да узме сунце од ђавола. Кад сиђе свети Аранђео на земљу, Удружи с ђаволскијем царем; али се ђаволски цар осјети, шта он хоће, па се добро узме у памет. Ходајући тако по земљи њих двојица заједно, дођу на море и стану да се купају; а ђаво удари копље са сунцем у земљу. Пошто

мало прокупају, онда рече свети Аранђео: „Де да ронимо, да гледамо, који може дубље. “ А ђаво му одговори: „Хајде де.“ Онда свети Аранђео зарони, и у зубима пијеска морскога. Сад треба и ђаво да зарови,

се боји, да му свети Аранђео однесе сунце. У томе му падне на ум, те пљуне, и од његове пљуванпостане сврака, да му чува сунце , док он зарони и

у зубима морскога пијеска. Како ђаво зарони, свети Аранђео прекрсти руком море, те на њему постане лед од девет аршина дебео; па онда спопадне сунце побјегне к Богу, а

а свраке

стане крека. Кад ђаво чује сврачји глас, онда већ види шта је, па се брже боље врати натраг. Кад горе, се море заледило, не може на

Изнесе

али

не

ке

изнесе

ами

те

за све

те

велики

поље! Онда се брже боље вратя опет на дно мора, узме камен

и њим пробвје лед, па онда потеци тијем Аранђелом! Онај бјежи, а овај за њим! Таман кад свети Аранђео корачи једном ногом к Богу на небо, фаво га стигне, му ноктима нз табана у друге ноге ишчупа

комад меса. Кад свети Аранђео дође са сунцем пред Бога, онда

„Што ћу, Боже, овако грдан ?“ А Бог му рече: „ћути, бој се; ја ћу наредити, да сви људи имају тако бану као малу долину.“ и тако Бог уреди, те у свијех људи постане

на табанима у обадвије ноге као мала долина. и тако остане и до данас.

онако

рањея

заплаче:

не

на та

5

Вино пије царе Костадине
У лијепу месту Цариграду
у својему двору господскоме,
Шњиме пију Божји апостоли:
Свети Петар и апостол Павле;
А.' беседи царе Костадине:
„0 врховни Божји апостоли!
„Гди су саде наши часни крсти?
„У кога су цара честитога?“
А беседе Божји апостоли:
„0 велики царе Костадине!
„Наши с крсти у земљи Јеврејској,
„У проклета цара Јеврејина;
„Дижи, царе, сву војску ришћанску,
„Иди својском на земљу Јеврејску,
„Те поарај сву земљу Јеврејску,

10

15