Хајка Ашлагића и Јован бећар.
Пошетала Хајка Атлагића;
На Хајкуни дивно одијело:
Једна глава, седам перишана;
Једне уши, а двоје минђуше;
Једно грло, три дробна ђердана;
Једне плећи, три кавада жута;
Једне руке, троје белензуке;
Једно срце, три златна појаса;
На ногама гаће шаровите,
Какве су јој клете искићене!
До кољена вуци и бауци,
Од кољена ситне веверице,
А покрај њих све јуначки брци,
усперку пашин делибаша,
Око њега тридесет делија;
На учкуру двије кујунџије:
Један кује, други позлаћује.
Шета млада низ нову чаршију
Пред дућане Јована бећара:
„Божја помоћ, Јоване бећаpe!"-
„Здрава била, Хајко Атлагића!
„Здрава била, и гаће дерала,
"А и мени халвалука дала."
Вели њему Хајкуна ђевојка:
„О Јоване, Бог те не убио!
„А шта ћу ти дати халвалука?
„Да бих дала везена јаглука,
„У том нема за те халвалука;
„Да бих дала танка бошчалука,
„Ни ту нема за те халвалука;
„Да бих тебе у ложницу звала,
„Не ћеш, Јово, ћети мировати
Веће хоћеш стати враговати.
Проговара дијете Јоване:
„Ход, Хајкуна, да се опкладимо,
„У твој ђердан и у мог ђогата,
„Бе речемо, да се састанемо:
„Јал у моме, јал у твоме двору,
„Илу башчи бега Атлагића,
„Да заједно ноћцу преноћимо:
„Које прије стане враговати,
„Нека даде коња, ил ђердана."
Проговори Хајкуна ђевојка:
„Чујеш ли ме, дијете Јоване!
„Кад довече тавна ноћца дође,
„Дођи, Јово, у зелену башчу
„Под неранцу бега Атлагића,
, Чекај мене под жутом неранџом." Па ђевојка оде у дворове.
Мисли Јово на дућану своме,
Што му рече Туркиња ђевојка:
Да л' ће доћи, да л' навести Турке.
У то доба тавна ноћца дође.
Шета Јово у зелену башчу
Под неранцу бега Атлагића,
Мало стаде под жутом неранџом,
Стаде јека кроз зелену башчу:
Стоји звека дробнијех ђердана,
Стоји шкрипа жутијех кавада,
Стаде клепет мества и папуча;
Рече Јово, навела је Турке,
Па побјеже кроз зелену башчу.
Јави му се Туркиња ђевојка:
„Куд ћеш, Јово ? ногу подломио!
„Знаш ли, данас што си говорио."
Стаде Јово у зеленој башчи,
Дође к њему Туркиња ђевојка,
Узе Јова за бијелу руку,
Води њега на горње чардаке,
Па легоше у меке душеке.
Заспа Јово како јагње лудо,
Ал' ђевојка спавати не може,
Окреће се по меку душеку,
Удри Јова руком уз образе:
„О Јоване, не дигао главе !
„Зар ти жалиш твојега ђогата ?
„Да Бог да га узјахали Турци!
„А мој ђердан попили хајдуци !"
Кад то виђе дијете Јоване,
Он загрли Туркињу ђевојку,
Пољуби је три-четири пута,
Да тко броји, и више би било.
Па заспаше ђеце обадвоје.
Кад се прену дијете Јоване,
Танку кулу огријало сунце,
Рече ријеч дијете Јоване:
„Ој ђевојко, мртви сан заспала!
„На пенџере огријало сунце,
„Хоће мене Турци погубити."
Вели њему Туркиња ђевојка:
„Не бој ми се, дијете Јоване!
„Ја бих тебе могла оставити
„И годину дана бијелијех
„У нашему двору бијеломе,
„Да не знаде ни отац ни мајка."
Па се скочи на ноге лагане,
Па Јована у душеклук спрема
И затрпа њега душецима.
Ваздан Јово у душеку спава,
Доке њима тавна ноћца дође,
Те намири и оца и мајку,
Иде Јову на горње чардаке,
И Јована вади из душека,
Донесе му господску вечеру,
И накупи жутијех дуката,
Па сиђоше пред подруме б'јеле,
Опремише дора Атлагића,
Оде Јово до под своју кулу,
Те опреми својега ђогата
И он узе, што имаде блага,
Добријех се доватише коња,
Па одоше у равне Котаре.
Кад у јутру јутро освануло,
Виђе љуба бега Атлагића,
Бе на кули не има ђевојке,
Покупљено из ризнице благо,
А не има коња у подруму:
Брже гради књигу на кољену,
За кћери је књигу оправила:
„За што, кћери, да од Бога нађеш! 120
„Своме оцу ти запали браду?
„Старој мајци образе поцрни ?"
А Хајкуна другу шаље мајци:
„Не будали, моја стара мајко!
„Да ти знадеш, моја стара мајко,
„Како влаше плаховито љуби,
„Ти би мога баба оставила,
„Паб’отишла стара за каура.”
Јанко 20) од Кошара и Мујин Алил.
Књигу пише од Котара Јанко,
Те је шаље у кршну Кладушу
А на руке Мујину Алилу:
„0 Турчине, дијете Алиле!
„Тебе вале по кршној Кладуши,
„Мене вале по равну Котару,
„Но ми дођи на мегдан јуначки,
„Да видимо, ко је бољи јунак;
„А ево ти три мегдана дајем:
„Први ћу ти мегдан оставити
„У Кладуши а пред твојом кулом,
„Нек ти види остарјела мајка,
„Ја како ћеш, Туре, погинути,
20) Ово је Јанко Мишровић, отац славнога јунака Сшојана Јанковића, и морао је живљети око половине XVII вијека ; јер су Млечићи 1669 године признали јунаштво његова сина Стојана и поставили га сердаром над морлацима.
|